PESNIKINJA U SUSRET DANU ZALJUBLJENIH! „UVEK SAM POREDILA LJUBAV SA ZIMOM U SIBIRU“!
(Intervjuisao N.R.)
Bliži nam se Dan zaljubljenih! Da li Sveti Trifun ili Valentinovo?
Uvek sam se vodila time da je ljubav u nama samima i tako sam otvarala vrata u svom životu. Mi je odašiljamo svakog dana, svake sekunde, samo nas neki praznici podsete na zvanično obeležje ljubavi. Sv.Trifun se u našem narodu slavi kao krsna slava i ja lično imam prijatelje kod kojih idem tog dana. Sve protekne u toplom porodično-prijateljskom obeležavanju uz slavski kolač, bogatu trpezu i lepu reč. Na zapadu se obeležava dan Svetog Valentina i sve bude u znaku ljubavi, crvene boje, puno cveća… Meni se recimo dopada lično karneval u Veneciji koji se tredicionlno svake godine obeležava povodom ovog dana zaljubljenih. Obožavam sve te kostime, ples na ulicama, druženje, jer sve to protekne dobrom raspoloženju i zaista na takvim svetskim karnevalima imate prilike da upoznate i steknete prijatelje iz mnogih zemalja. Tada se širi poruka ljubavi: „Da smo svi jednaki u ljubavi“, a ona nas pokreće u svim segmentima života. Ipak, na Vaše pitanje kažem, Sveti Trifun!
Širom sveta se ovaj praznik drugačije obeležava. Tradicionalno, Italijani kazuju poeziju i pišu pisma Juliji, a u Srbiji, na ovaj dan, zaljubljeni parovi čitaju Vaš roman „Sve je to ljubav“, koliko Vam to znači?
Tradicionalno praznik ljubavi se obeležava na mnogo načina, ali jedan zajednički je onaj suštinski a to je da se slavi ljubav. Italijani su veoma romantični, veoma druželjubiv i gostoprimljiv narod. Mišljenja sam s obzirom na njihov karakter ličnosti da Italijani svakog dana slave tu emociju, a tog dana to slavlje podignu na viši nivo. Naslov mog autorskog romana „Sve je to ljubav“ govori da je u životu ljubav sve, posebno ako verujemo u sebe i lepotu svoje ličnosti, pre svega. Drago mi je da moj prvenac čitaju zaljubljeni parovi. Poučno je.
Dugi niz godina ste živeli u Rusiji i Grčkoj. Kako se u tim zemljama obeležava ovaj praznik, odnosno, kako ste doživeli taj praznik ujedno posmatrajući i njihove kulturne raznolikosti ?
Grčka i Rusija su dve pravoslavne zemlje sa brojnim pravoslavnim obeležjima, a opet toliko različite. Grci su kao mediteranski narod veoma ljubazan, srdačan i gostoprimljiv, nešto poput Italijana, imaju dosta sličnosti. Poruka grčkog naroda je „Porodica“ i oni ljubav sagledavaju kroz porodične odnose, poverenje, lojalnost, poštovanje i nastavak porodične tradicije. Kod njih se te vrednosti veoma poštuju, bake, deke, tetke… Kada sam živela u Grčkoj, bila mi je fascinantna ta rodbinska povezanost. Na primer, gledali smo gotovo svi film „Pravoslavna grčka svadba“, e upravo je baš tako i u stvarnom životu.
Oni takođe imaju karneval u Atini, ali je to u vidu dečjeg festivala. Mada, emocije im nisu čvrste i nekada kod njih je sve divno, ali bez istinske dubine. Suštinski se Dan ljubavi slavi slično, s tim što oba naroda ujedno promovišu i svoju nošnju, domaće radinosti, pesmu, kulturu i sve ono po čemu se izdvajaju. Dodala bih da je “ ljubav Rusa kao i njihova zima“ ! Uvek sam je poredila sa zimom u Sibiru. Duga kao zima u Sibiru, a nije oštra. Baš naprotiv, njihove zime nose posebnu draž. Ko to doživi, baš tako oseća. Rusi su romantični i ljubav doživljavaju u pravom smislu te reči. Moji čitaoci znaju da roman „Sve je to ljubav“ predstavlja autobiografsku priču, odnosno da govori o mom životu i velikoj ljubavi u Rusiji. Ali…Srbija i moja rodna Šumadija su posebni, kao i muškarac koji voli ženu na onaj pravi srpski način. Nezamenljivo.
Da li ste znali da je u Srbiji postojao paganski običaj vrlo sličan običajima u ostatku Evrope. U pitanju su Bele poklade kada su prerušeni mladići i devojke, takođe sredinom februara šetali selima gde su ih drugi stanovnici darivali poklonima?
Bele poklade ili kako ih u mom rodnom selu Pinosava koje pripada Opštini Velika Plana tačnije zove, Bela nedelja, ili kako su naše bake i prabake nazivale „Komendije“. Tog prvog dana bismo se mi deca prerušili, napravili po svojoj mašti kostime i tako prerušeni išli po selu od kuće do kuće i uzvikivali: „Gazdarice, daj jedno jaje, daj slatkiše, čokolade, bombone“ ! Ma nama je to bilo divno! Uz smeh i graju sakupili bismo puno darova u pletenoj korpi od pruća. Poslednjeg dana Belih poklada, koje traju inače sedam dana, običaj je da se naloži vatra u sedištu sela, to je obično bivalo pred sumrak i tako su se meštani sela okupljali ložili vatru, a svako bi dodavao po koje drvo ili šašku (tako se zove stabljika kukuruza) a mi deca uz smeh pevali dečje pesme. Nedavno sam baš svojoj kćerkici pričala, tako da ove godine želi i ona da se preruši i učestvuje sa dečicom iz sela kada bude boravila kod svoje bake, tj. moje mame. Običaj je kako vidite zadržan i danas u mnogim krajevima, pa i u mom rodnom i nikada nama deci nije predstavljen paganskim i ja ga uvek sa svojim dečijim sećanjem lepo doživljavam.
Da li je dan zaljubljenih poslednji pokušaj da muškarci postanu džentlmeni ?
Džentlmen je uvek džentlmen u svakoj prilici. To se postaje po rođenju, u kući uz vaspitanje roditelja. Kada vidite, na primer, da se jedan dečak u parku, u igri lepo ophodi prema devojčici i čini da se ona lepo oseća – e to je to… Biće džentlmen sutradan u svakoj prilici i kada nisu svetski praznici.
Vaš savet mladim ljudima koji veruju u ljubav?
Život sam piše romane, ali vi ste tu da svojim delanjem učinite da listovi romana budu ispisani najlepšim slovima vaše duše, ono što ste upravo vi sami. Život ima uspona i padova i mnogo prepreka, ali jedno je istina. Svi vi koji verujete u ljubav vaše ličnosti, uvek ćete biti pobednici i uvek ćete imati nove šanse da ispišete najlepše, a korice neka budu Vaša vizija, baš kao naziv romana na njima.
Vaša Božica
