6 stvari koje treba reći roditeljima dece sa posebnim potrebama

Iskreno verujem da niko tokom razgovora ne želi namerno da uvredi ili povredi roditelje dece sa posebnim potrebama. Ako atmosfera ponekad postane čudna, ili roditelji budu uvređeni, to je zbog nerazumevanja ili pogrešnog tumačenja onog što je rečeno.

ista osoba, samo je trenutno prilično pod stresom i u šoku i da joj treba vremena da obradi novonastalu situaciju. Najbolji način da pomognete takvoj osobi je da budete tu za nju. To ne znači da treba da budete tužni i plačete poput njih, ili da budete očajni. To ne pomaže. Jedini način da nekome pomognete je da i sami reagujete iz tačke mira i stabilnosti.

Imajte na umu pre nego što se sretnete sa tim osobama da su neke teme za njih bolne za razgovor u ovom trenutku, a neki komentari im mogu naneti bol.

Već sam govorila o 7 stvari koje ne treba reći roditeljima dece sa posebnim potrebama.

Dakle, šta je najbolje što možete reći roditeljima dece sa posebnim potrebama?

U suštini, sve što zvuči kao podrška, što je motivišuće, puno nade, čak i smešno i zabavno. 

Roditelji dece sa posebnim potrebama često idu u bolnicu sa svojom decom. Mnogo je stresnih trenutaka u odgajanju takvog deteta, ali recimo da je odlazak u bolnicu i boravak tamo na vrhu liste stresnih trenutaka. Prve 2-3 godine, kada bismo Joana i ja bile u bolnici, telefon mi je zvonio gotovo bez prestanka.

6 stvari koje treba reći roditeljima dece sa posebnim potrebama

Sve su to bili meni dragi ljudi koji su bili zabrinuti i želeli da znaju kako smo: roditelji, sestre, braća, bliski prijatelji i ostatak porodice. Znala sam da su zabrinuti, voleli su nas i želeli da budu tu za nas. Ali moja uznemirenost i loše raspoloženje bi na kraju dana porasli jer bih 20 puta dnevno vodila isti razgovor, odgovarala na ista pitanja o tome šta su rekli doktori, kada idemo kući, kakve su testove radili, kakav je nalaz krvi, da li su napadi prestali, da li plače, da li znaju šta je to izazvalo… i tako dalje.

Kada sam shvatila da mi ti isti telefonski pozivi stvaraju dodatnu anksioznost. Pored svega što se dešava, zapitala sam se: “U kojim slučajevima se ne bih tako osećala?” I shvatila sam. Rekla sam svim tim dragim ljudima koje volim. I koji vole mene i ne misle ništa loše, da osim ako nemaju neki vic za mene ili neku dobru vest o sebi da mi kažu. Da me ne zovu uopšte. I uspelo je.

Od sledećeg dana su zvali samo da mi ispričaju viceve. ​​

Ili neku smešnu situaciju koja im se desila tog dana. Jednostavno da pričaju o zajedničkoj uspomeni.

To mi je mnogo više pomoglo nego da pričam o svom stresu ceo dan i da se fokusiram na onu ružnu sliku kako Joana plače, a tog dana moraju da urade krvne pretrage i EEG.

6 stvari koje treba reći roditeljima dece sa posebnim potrebama

Dakle, šta je najbolje što možete reći roditelju deteta sa posebnim potrebama ako želite da se on oseća dobro i osnaženo nakon razgovora sa vama?

1.Tvoja ćerka/sin je predivna/-an

Sa ovim ne možete da pogrešite. Svako želi da čuje da je njegova beba lepa. Zbog dve stvari: a) roditelji isto to misle i b) istina je da je svako dete na svetu divno i slatko. Joana ima duboke plave oči, koje su prelepe. Skoro svako ko je vidi kaže nešto poput:“Oh, njene oči su neverovatne.“ I iako to već znam i osećam isto, i dalje volim kad to čujem.

2.Kako si?

Da li je ovo obično pitanje? Nikako. Velika je razlika između:“Pa, kako si ti?“ dok izgleda kao da žurite ili pitate iz kurtoazije. S druge strane, sasvim je drugačije kada se u vašem glasu oseća smirenost i iskreno interesovanje: „Hoću da znam, kako si?“, i spremni ste da slušate.

Dok ovo pišem, palo mi je na pamet da se ovo odnosi u stvari na svaki razgovor koji vodite. Samo ako ste iskreni prema sebi: „Da li zaista želim da komuniciram sa ovom osobom?“ bićete uključeni u razgovor na obostrano zadovoljstvo, nakon čega ćete oboje rasli i osećati se dobro. Ako samo želite da budete ljubazni, a zapravo vas ta osoba ne zanima, i ne razmatrate da tu osobu postavite na svoju „ova osoba mi je bitna “ lista, ona će to osetiti, a komunikacija između vas neće potrajati. To je samo gubljenje vremena. Jednostavno je – ako vam je stalo – pitajte „kako ste“ i onda slušajte. Ako ne, nemojte ni razgovarati sa tom osobom. Svako može da nađe prijatelje. Ne morate da se ponašate kao da ih sažaljevate, dok vam u stvari nije stalo do njih.

3.Tu sam za tebe

Da ponovim, recite ovo samo ako to zaista mislite. Mnogo mi znači kada me članovi porodice ili prijatelji nazovu i kažu – “Kadgod želiš da pričaš sa mnom, tu sam.“ Ili: „Imam dva sata slobodna u subotu, mogu da budem sa Joanom, izađi negde i uživaj“. Ili: „Nazovi me kad budeš u parku, volela bih da se družimo“. Ovakve i sve rečenice podrške su više nego dobrodošle.

4.Reci mi koje je sve pozitivne stvari tvoje dete danas uradilo?

Ovo je divno reći jer stimuliše roditelje da pričaju o snagama svog deteta, malim pobedama, osmehu, nečemu smešnom što se dogodilo, novom zvuku koji je dete proizvelo i tako dalje. Ovo je važno jer podstiče roditelje da zaobiđu smetnje i ograničenja i fokusiraju se na sve pozitivno i dobro u vezi sa napretkom svog deteta.

Fokus je bitan. Ako smo fokusirani samo na negativne stvari, sve više ćemo ih primećivati. S druge strane, ako usmerimo svoju pažnju na pozitivno, uočavaćemo sve više pozitivnih stvari koje će nas dovesti u odlično raspoloženje. Na šta se fokusirate, to raste. Zar ne mislite da je najbolje što možete učiniti da budete direktan uzrok zašto je vaš prijatelj pun nade i srećan nakon razgovora sa vama?

5.Imam novi vic za tebe

Moja omiljena. Za mene, smeh je lek. Volim da se smejem, i uvek želim da čujem vic ili da pričam o nečemu smešnom što se dogodilo meni ili osobi sa kojom razgovaram. Ni ja, ni bilo koji roditelj, ne želimo da se svi razgovori tiču naše dece. Pričajte viceve i smešne stvari, i hajde da se smejemo.

6.Šta ti želiš?

Veoma važno pitanje. Ovo važi za sve roditelje, ali roditelji dece sa posebnim potrebama naročito često sebe stavljaju na poslednje mesto. Uvek razmišljajući o deci i njihovim potrebama, potpuno zaboravljaju sebe. Ako pitate takvog roditelja: „Šta je to što ti želiš?“ i pokažete iskreno interesovanje, dozvoljavate toj osobi da se oseća kao osoba; stimulišete je da priča o sebi, svojim snovima i namerama.

Ovo može biti veoma moćno. Ovo može pokrenuti nešto u njima, neki zaboravljeni plan ili san koji od varnice može postati goruća vatra, i oni bi mogli početi sa njihovim ostvarivanjem. Čak iako se ne desi ništa od toga, sigurno bi im bilo lepo da pričaju o sebi i onome što žele. Lepo je kad vas neko sasluša.

I na kraju, ne govorite ništa ako ne želite stvarno da slušate, već samo da „sklonite to sa svoje liste obaveza“. Ljudi uvek primećuju kada ste iskreni, kao i kada niste istinski uključeni. Verovatno ste i vi bili u situaciji da vas je neko pitao: „Kako si?“ i čim ste počeli da odgovarate, prekinuo vas je sa svojom pričom ili onim što mu trenutno zaokuplja um.

Dobrota i saosećanje su uvek pravi način.

6 stvari koje treba reći roditeljima dece sa posebnim potrebama

Autor: Maya Stoychevski, Life coach and coach for special parents

Preuzeto sa: mayastoychevski.com

Tekst: 6 Things What to Tell to a Parent With a Special Child