Čekam da svi legnu pa da polako krenem sa pisanjem. Ja, srpska Keri Bredšo… hm… mnogo mi se sviđa kako zvuči. Elem, to me je podsetilo na jednu situaciju kojoj se uvek onako od srca smejem.

Da ne navodim imena i prezimena prepoznaće se svi oni sami, jer znam da čitaju sve što napišem 😉 Pa da krenemo na stvar.

Znate onu vrstu ljudi koji sebe uvek hvale? Ja ih zovem „japajci“. Pa oni su najlepši, pa su najbolji, pa su najpametniji, pa su najtraženiji… ju, ju, ju… Da ih čovek ne zna pa da im i poveruje.

Oni u svakoj priči, u svakoj situaciji naprave od sebe SENZACIJU. U tome su majstori. Kao bilo je veselje, pa ta dotična zasenila čak i mladu. Ma svi su samo u nju gledali. A ona… stomak do ispod grudi, ne znaš gde šta počinje a gde se završava, usne popucale od loših silikona, nokti Bože me sačuvaj kao kandže, još ih namazala onom drečavom bojom pa izgleda još jeftinije nego što to možda i jeste.

Takve žene su najgore, ja da vam kažem. Ta kad dođe na posao, ona je zamislite zvezdaaaaa bez koje firma ne bi postojala. Pa kad baci tašnu na sto pa sve onako demontstrativo objašnjava rukama dok priča i dere se kako bi je čuli i oni što su im kancelarije na kraju hodnika. Naravno da u tim pričama hvali sebe.

Onda posle nekog vremena kada više nema čime da se pohvali ona VELIKA ZVEZDA mora da spusti sve ostale ne bi li sebe uzdigla da još malo sija, jer i ona zna da je samo potrošna roba i da dolaze lepše i mlađe.

Aha… a kada smo već kod mlađih… te iste „gospođe“ kriju svoje godine, oduzmu po 5 -6 godina. Kao da se ne vidi koliko su matore. Ali one se tobože zatežu i pritežu kako bi ispeglale svaku boricu pa smatraju da će im poverovati za godine. „Gospođe drage“ da vam kažem nešto u poverenju.. pst… da niko ne čuje… priđite bliže… Pa postoje lične karte… aloooooo…. Budi Bog s nama. U kakvom društvu živimo?!

Onda se one brecaju na sve oko sebe, a kući ne smeju da pisnu. Tamo su manje od makovog zrna. Ogovaraju sve i svakoga gde stignu. Osuđuju, a sve su isto i one to radile. Ali njihovo se ne računa… prc… ma nemoj!

Imamo još jednu sortu tih „japajaca“. One recimo znaju da nisu poželjne pa onda to nadomešćuju tako što će vas „gaziti“ na poslovnom segmentu. Šta god da uradite one će to kritikovati, za vaše dobro naravno. Ma da… U najbolju ruku će vam reći da to i nije tako loše, ali ipak uradite ovako (onako kako one kažu). Zatim one se uvek nešto bune. Isteruju pravdu, a u stvari samo žele da na njih neko obrati pažnju. Ako nekoga i brane to rade isključivo zbog pažnje, a ne zato što im je stalo do te osobe. Njima treba potvrda kako su dobri ljudi jer brane insterese onih koji ne mogu da izađu na kraj sa nekim. Hahaha… dobar vic… Tu sam školu prošla i kod mene imate jedinicu!

Sledeća grupa „japajaca“ su one žene koje izgledaju dobro, pametne su… ali to toliko potenciraju da već postaje degutantno. Znate onaj fazon kada kažete nekoj žei da je lepa, a ona umesto hvala odgovori ZNAM. WTF…??? Ja ovo majke mi ne mogu da razumem. Pa ženo lepa si OK, ali ne moramo sada da pišemo sabrana dela o tome. I toliko se to već izlizalo da je vaša lepota postala dosadna i obična. Ne valja vam taj princip „Hvalite me usta moja“.

Da nastavimo u istom stilu… Tu su i one žene koje su uvek nečije žrtve. Ne znam da li je gora ona prva varijanta „japajaca“ ili ova. Ove su uvek nešto kao umilne, dobre, svima žele dobro, žele „mir u svetu“, ali avaj… njih niko ne voli, njima stalno podmeću nogu, njih svaki prijatelj izda, one su uvek izigrane… i sve to tako uvijeno u formu dobre domaćice. Ma koga bre lažete? Kao prvo to što ste sve na note i umilne na kilometar odbija ljude. Vaše JA SAM ŽRTVA priče smaraju do bola. Dosadile ste i Bogu i ljudima. Uradite nešto sa svojim životom. A to što vas svaki prijatelj izda više govori o vama nego o njima… mislite o tome.

Muški „japajci“ su mi manje iritantni od ženskih, ali svakako me iritiraju. On je frajer do bola. Na njega se loži pola sela… hahahaha… ma daj bre… radi 20 godina u propaloj firmi i misli da je nezamenljiv, da je najbolji u svom poslu. A na poslu više igra igrice nego što stvarno radi, ali „japajac“ se grčevito drži za svoj JA SAM TO I TO URADIO. Pa ne ide tako. Kad već radiš ne ideš okolo i na sva usta balaviš o tome.

I za kraj onaj mutni, nit smrdi nit miriše, „japajac“. Sa njim nikad nisi načisto. Njegovo JA SE NE MEŠAM, ALI… JA SAM IŠAO… JA SAM VIDEO… pa taj sve vidi i sve zna. Ne postoji vic, a da ga on već nije čuo. Ni jedna situacija ne može da prođe bez njega, uvek je tu negde da svojim JA stavi svima do znanja da je već znao to. Sa svima je dobar, a naročito sa ostalim „japajcima“.

Nadam se da sam vas makar malo nasmejala. Pozdravlja vas srpska Keri Bredšo i sada ide da uključi mašinu za veš, jer je prošla ponoć 🙂

Autor kolumne: Lidija Gajić