Posle završene škole Milena je tražila posao. Pošto nije našla posao  u struci, kao bibliotekar, rešila je da prihvati bilo kakav. Listala je novine danima. Jedino što je našla, a da nije posao konobarice, bio je posao u jednoj kući gde je trebala da kuva i čisti kuću. Rešila je da prihvati za početak.

Ustala je rano, obukla se i stavila samo malo sjaja na usne. Nije znala na kakvog poslodavca će naići i zato je uvek bolje biti skromno obučen, bez mnogo šminke.

Vlasnik kuće bio je na putu, dočekala ga je njegova rođaka. Uputila je u poslove koje treba da obavlja i otišla. Milena je danima bila sama. Nije kuvala dok se gospodin ne vrati sa puta. Kuća nije bila zapuštena, tako da nije bilo puno posla. Svidela joj se kuća. Nije bila mnogo velika, ali bila je uređena sa puno ukusa.

Jedno jutro, taman je otvorila prozore da provetri kuću, kada je neko pozvonio. Otvorila je vrata i iznenadila se kad je ugledala lepog mladića sa koferom u ruci.

„Dobro jutro“ Rekao je mladić, vidno zadovoljan time ko mu je otvorio vrata.

„Dobro jutro, Vi ste?“ Upitala je.

“Ja sam rođak gospodina Dakića, Stefan. Znam da nije kod kuće, ali rekao mi je da se vraća za par dana i da ga sačekam.“

Posmatrala ga je par minuta a onda ga je pustila da uđe u kuću. Proveriće to sa gospođom koja je primila.

Počela je da kuva, zbog nenajavljenog gosta. Krajičkom oka ga je posmatrala dok je radila po kući. A on se trudio stalno da smisli neko pitanje, kako bi razgovarao sa njom. Posle dva dana, upitao je da sedne sa njim da večera, da mu pravi društvo. Pristala je. Od tog dana, jeli su zajedno. Ujutru i posle podne pili bi kafu, a posle podne je zvao u šetnju po imanju koje je pripadalo gospodinu. Čak je naučila i konja da jaše. Bilo im je lepo zajedno. Jednom prilikom, dok su šetali, ona mu je pričala o nekoj knjizi što je čitala a on je iznenada poljubi, u sred rečenice. Bila je zbunjena ali ipak, potajno je želela to. Od tog trenutka, bilo im je još lepše. Dani su prolazili, nije ni primetila da gospodin Dakić još nije došao.

Jedno posle podne došao je advokat gospodina Dakića.

„Dobar dan, gospođice! Došao sam kod gospodina Dakića da potpiše neke ugovore.“

„Nažalost, gospodin se još nije vratio.“ S osmehom na licu odgovori ona.

Iza nje se pojavi Stefan. „Dobar dan, gospodine Simiću, izvolite uđite“.

„Dobar dan, gospodine Dakiću“. Reče advokat i čudno pogleda Milenu.

Ona ostade zbunjena kraj otvorenih vrata dok su oni već ulazili u dnevnu sobu, a Stefan se okrete i namignu joj uz vragolasti osmeh.

Posle potpisanih ugovora, advokat ode.

„Zašto mi nisi rekao ko si zaista ti?“ Upita ga Milena.

„Kad sam te video, odmah si mi se svidela. Pomislio sam da možda ne bi pristala na vezu sa poslodavcem.“ Nasmeja se i privuče je u zagrljaj, nežno je ljubeći.

Autor: Sanja Trninić