Kajemo se svi nekad. Za ono što smo uradili, a nije trebalo. A još više za ono što je trebalo da uradimo, dok smo imali priliku, a nismo. Ne kajem se više što sam nekad nešto loše rekla.

Što sam nekoga uvredila, povredila. Ne, jer sam razumela zašto sam tako tada postupila. I većinom sam se i izvinila. Možda ne svima drugima, ali sebi da. Jer sam se previše zbog toga kinjila. Kada druge na bilo koji način povredimo, zapravo smo tada duboko već povređeni mi. Pa onda samo tako stavimo još jedan sloj povrede na svoje biće. Nemojte, već umesto osude, zagrlite sebe, izvinite se kome treba i nastavite.

Više „bole“ ona kajanja za propuštenim prilikama.

Da sam onog oktobarskog jutra znala da Lakija vidim poslednji put ispred faksa… Jako bih ga zagrlila. Ipak smo delili studentski život, a volela sam ga kao brata. Ali, ne, nisam mu to rekla, mislila sam da će biti vremena…

Možda je trebalo letos da se zahvalim Jeci što nam je ulepšala porodicu svojim prisustvom. I što nam je podarila još jednog člana. Da joj kažem koliko mi je draga… Ali nisam, samo sam je zagrlila. I jače bih, da sam znala da više neću moći.

Kad se deda ozimus rasplakao na mom polasku i rekao da me možda više neće videti, mislila sam da sigurno nije tako i nisam onaj slobodan dan iskoristila da odem i još jednom ga vidim…

Dobro, ne želim da budem previše patetična. Samo sam htela da uputim dovoljno jaku poruku…

Mi ne znamo koje su nam poslednje prilike da nešto uradimo. Hajde da ugrabimo onu prvu kada to možemo! Znajte da, ako i pogrešimo, greška neće imati jačinu kao kajanje što nismo ni pokušali.

Autor: Ana Milovanović

Na svaki kraj treba gledati kao na novi početak. Znam da zvuči otrcano i da smo to već milion puta čuli, ali to je jedini pravi put. Ipak kad se nalazimo na kraju ne mislimo tako i ne vidimo ono svijetlo na kraju tunela. Često osijetimo samo tugu i strah. Zaboravljamo da se u životu sve dešava sa razlogom i da trebamo gledati širu sliku. Da bi nešto novo došlo u naš život moramo napraviti mijesta za to. Pomiriti se s tim da je prošlost prošla, budućnost je neizvijesna i da trebamo živjeti u SADA.

Ja sam ove sedmice završila sa pričom koja je trajala trideset godina. Riješili smo stvari koje su bile otvorene nakon prekida veze. Od čega je prošlo šest godina.  Stavila sam tačku na to i sa tugom krenula dalje. Sad više namamo ništa zajedničko i završio se jedan kapitel mog života.  Poslije svake tačke ide novi početak. Na prošlost više na gledam kao na uzalud izgubljeno vrijeme. Ostaju uspomene za cijeli život. Naučila sam puno za budućnost i želim da vidim samo pozitivne stvari.

Svi se mi mijenjamo cijeli život i danas više nismo ista osoba kao što smo juče bili. Svaki odnos bilo da je to partnerski, prijateljski ili porodični je priča za sebe i nigdje ne postoje ista pravila. Znači sasvim je normalno da se mijenjamo i ponekad krećemo u suprotnom smijeru.  Sve što počne mora i da se završi prije ili kasnije, na ovaj ili onaj način.

Bolje je miran kraj, nego nemir cijeli život.

Nije u redu držati se za nešto što je odavno trulo samo da ne bi bili sami. Odbacite sve što vas ne ispunjava.

Da nije kraja ne bi bilo ni novog početka. Početak nas gura naprijed, daje nam vjetar u leđa. Ljudi su nažalost prokleti i često žale za onim što su izgubili. Ako se nešto završilo, znači da je tako moralo da bude. S tim smo dobili šansu da isprobamo nešto novo, da doživimo nova iskustva i obogatimo svoj život. Otvaraju nam se nove mogućnosti i širi svijet oko nas. Budimo zahvalni na tome i otvoreni.

Ali ako stvorimo barijere oko sebe nećemo dati prilike novom početku, ostaćemo zarobljeni u prošlosti. Život će proći pored nas i u nepovrat odnijeti prilike koje nismo bili u stanju prepoznati. Skinite okove koje ste sami sebi stavili. Imamo izbor, zastati, sabrati se i krenuti iz početka. Uzeti život u svoje ruke, sa spoznajom da nikad nije kasno. Budite spremni da vam dolazi nešto veliko. Sad je pravo vrijeme i iskoristite ga maksimalno. Samo napred, natrag nema, jer svaki kraj jeste početak.

Autor: Suada Duraković