Kajemo se svi nekad. Za ono što smo uradili, a nije trebalo. A još više za ono što je trebalo da uradimo, dok smo imali priliku, a nismo. Ne kajem se više što sam nekad nešto loše rekla.
Što sam nekoga uvredila, povredila. Ne, jer sam razumela zašto sam tako tada postupila. I većinom sam se i izvinila. Možda ne svima drugima, ali sebi da. Jer sam se previše zbog toga kinjila. Kada druge na bilo koji način povredimo, zapravo smo tada duboko već povređeni mi. Pa onda samo tako stavimo još jedan sloj povrede na svoje biće. Nemojte, već umesto osude, zagrlite sebe, izvinite se kome treba i nastavite.
Više „bole“ ona kajanja za propuštenim prilikama.
Da sam onog oktobarskog jutra znala da Lakija vidim poslednji put ispred faksa… Jako bih ga zagrlila. Ipak smo delili studentski život, a volela sam ga kao brata. Ali, ne, nisam mu to rekla, mislila sam da će biti vremena…
Možda je trebalo letos da se zahvalim Jeci što nam je ulepšala porodicu svojim prisustvom. I što nam je podarila još jednog člana. Da joj kažem koliko mi je draga… Ali nisam, samo sam je zagrlila. I jače bih, da sam znala da više neću moći.
Kad se deda ozimus rasplakao na mom polasku i rekao da me možda više neće videti, mislila sam da sigurno nije tako i nisam onaj slobodan dan iskoristila da odem i još jednom ga vidim…
Dobro, ne želim da budem previše patetična. Samo sam htela da uputim dovoljno jaku poruku…
Mi ne znamo koje su nam poslednje prilike da nešto uradimo. Hajde da ugrabimo onu prvu kada to možemo! Znajte da, ako i pogrešimo, greška neće imati jačinu kao kajanje što nismo ni pokušali.
Autor: Ana Milovanović
