Pisala sam već kako prolazim kroz mračan period. Kako kroz mene struje u poslednje vreme sve one emocije koje nisu nimalo prijatne, jer došao je red i na to potisnuto.

Više nemam snage pritiskati sve to da ne izađe napolje. Istina nisam sigurna da više uopšte ima i mesta za nešto bilo prijatno ili neprijatno dok ne prođem kroz sve ovo. Sve ono što već duže vreme premazujem nekim bojama ne bih li ikako lažirala da sam okej.

Tog jutra, iako sam napokon posle neprospavane noći zaspala, nisam se osećala odmorno. Šta više osećala sam se umornije nego one večeri kad sam bdela do svitanja uz svoje strahove i neke tužne misli i neka pitanja koja nikako da naiđu na odgovor. Bilo kako bilo, bilo mi je drago što sam uopšte spavala, iako je san bio isprekidan.

Čula sam se neposredno pre nego sto sam utonula u san sa jednom osobom na koju svaljujem svoju tugu, bes i krivicu.  I biće da ću joj svaliti i neprospavane noci, kojih kao takvih, jelte ima. Zaspala sam sa mislima da li reći još nešto, da li je sad vreme da izbacim sve što  potiskujem iz sebe, hoće li biti previše…

Iskrena da budem nije me brinula njegova reakcija i ubrzo sam zaspala. Pa sam se u snu i okretala. Probudila sam se kao što rekoh mnogo umornija nego što sam bila pre tog sna.

-Opet sam zaspala nekako zapetljana- pomislila sam.

-Sigurno  me zbog toga bole ruke i uf rame- a  pri prvom pokušaju podizanja glave sa jastuka, o da i glava. Da nemam zakazano kod  zubara verovatno me ni tenk ne bi podigao iz tog kreveta. Iako sigurno ne bih nastavila da spavam, već bih po glavi vrtela iste one misli s kojima sam zaspala sinoć. I eventualno poslala neku reč koju sam mislila da sam dužna ostala.

Ali, zubar… Ne znam za druge, ali meni kad se upali alarm zvani bolest i još kad on bude udružen sa ostavljanjem, ja ko po pravilu radim remont, na telu naravno…

Prvi na ček listi bio je zubar, jer znate zubi mi nisu bas beli kao oni sa instagrama, pomislila sam. Nije li to do kamenca od silnih gaziranih pića, kafa, cigara… Bar kad ne nosim masku ili kad smognem snage za osmeh pa makar bio i lažni ili kad me neko stvarno nasmeje volela bih da pritom izgledam I lepo.

A i kosa mi se iskreno ne skraćuje. Jeste da me je ostavio, ali ono ne mislim da će joj biti dovoljan neki tretman I dodatno negovanje.

Navukla sam bademantil na sebe i jos jednom proklela godišnji koji je trebao da bude letnji, što izgleda kao da je zimski i spustila se sprat niže ne bih li pre zubara uzela nešto I prezalogajila.

Jer naravno da nisam imala nego dve tačkice kamenca, a zubi su mi prirodno boje kakve jesu i ne moraju baš svi biti instagramerski. Zapravo i nisu verovatno nego su beljeni, za šta se meni ne daju pare. Jel jelte kad se preračunam to mi izađe kao branik kola za koje merkam na oglasuma. Uz to se dodatno lepi misao prestani da kinjiš sebe, kupićeš  ih nekad. Htela sam nešto na brzinu da prezalogajim.

Otvaram  frižider. Pa mozda opet sendvič. Šta znam. Ali ipak trebala bih jaja tu su proteini. I ja sam izgubila u poslednja dva bolovanja dosta kilograma. I to je ono kao hranljivo, valjda. Da, odluka je pala. Hleba nije bilo jer zašto bi. Ili kupim svaki dan duplo više nego što nam treba i ostane pola koje se nikad ne pojede. Ili uzmem mnogo manje. Pa dobro šta ima veze što ja volim do pola ispečeno žumance.

I to što volim da ga zamažem hlebom. I na to dodam pavlaku, nema veze, bilo je još jedno jutarnje razočarenje. S onim žumancem se samo napravio haos po tanjiru. I više posla za mene kasnije, a kad bolje razmislim možda i za mašinu… Brzo gore, uspeveš da zakasniš iako je ordinacija 5 min od tvoje kuće, peške… Uzimam vitamine, I brufen za dobro jutro. Puštam Cecinu “Ne kuni majko” i pastom trljam zube.

Nekoliko ispiranja kasnije, pomišljam kako je za izlazak do ordinacije legitimno obući ono od juče. Čak i trenerku koja ima malu fleku. Ali siva je, ne vidi se to. Moram uzeti jednu trenerku za van kuće, ovo je 5 minuta pa se faktički i ne računa.

Juče su me prozivale sestre za to što sam se natrontala u perjanu jaknu, pa ipak prebacujem crveni kožnjak (naravno skaj, ali ne znam postoji li izraz skajnjak). Nisam pogrešila, pomišljam kad sam izašla napolje. Malo je vedrije nego juče, mada opet tmurno I u skladu s mojim osećanjima rekla bih.

Kasnim samo minut, dva. Moj komšija – sestrin drug iz detinjstva – zubar me čeka. Ovaj put nema nikoga u ordinaciji. Nema njegovog brata, kod koga sam mislila da ću da završim  ili se bar nadala kada sam zakazivala. Ali moje iznenađenje je bilo baš veliko kad sam njega ugledala. Nisam ni znala da je i on počeo da radi. Gotivim ga. Možda zato što uvek kad ga vidim na ulici se javi sa: -“Ćao Marija”. Oduvek mi je ti bilo simpatčcno. Ljudi se obično  jave samo sa Ćao.

I malo njih oduvek me je zvalo po imenu. Obično sam za sve Kljaja. Ili Kljajićka. Na pomen imena osetim neku dozu intime. Mada jedinu intimu koju smo imali moj komšija  zubar i ja sem moje usne duplje, je bila moja gola stražnjica kad je kao mali banuo u sobu dok sam se ja kao još manja gologuza presvlačila. Moja sestra nikad nije prestala da me zeza za to.

Možda zato što sam se obradovala jer ne moram da delim ordinaciju sa nekim, bila sam znatno opuštenija tog jutra. Sa njim sam  pričala i ćaskala sve ono što sam mislila da prozborim da ubijemo tišinu dok priprema instrumente. I prošlog puta, ali opet nisam jer sam se iz nepoznatog razloga plašila da ne ispadnem glupa.

Ne mogu da se setim jel sam tako sramežljiva zbog toga što je muško i stariji i jer na zubarskoj stolici do mene sedi još neka ne tako poznata žena, ali bilo je tako.

Stavljanje plombe je super proteklo, jer me je navukao na anesteziju koju nikad nisam ranije dobijala sem kad sam osmice operisala. A ta procedura već nije smela bez toga da protekne.

Uvek su me smarali da trpim i ja sam to ono kao prihvatila. A Miloš kaže a što bi bezveze trpela. Da znas, Miloše,  naučila sam se. Izlazim vedra iz ordinacije što nije tako  specifično za ljude, predpostavljam kad me na pultu za  plaćanje dočeka  rečenica:

Stronger than Yesterday – ispisana na kalendaru.

Plaćam i izlazim iz ordinacije. Da znaš da jesam, jača nego juče, malkice. Znakovi pored puta, ili šta li je. Skoro, pročitala sam “Alhemičara” od Koelja, u kom se dosta govori kako nam vaseljena  šalje znakove. I tebi što ovo čitaš poručujem da si jači nego juče i sutra ćeš još više biti. Tako se eto razvija snaga.

Autor: Marija Kljajić