Da li volite da čujete „ u pravu si“? Imponuje nam da čujemo tu frazu, iako od nje nema neke koristi. Osim ako postupate po tuđim željama i čekate odobravanje sa strane.
Šta me zabole uvo da l’ sam u pravu s tvoje tačke gledišta. Polazim od sebe, od svog rezona hvatam pravac. A da li se moje i tvoje upravljanje podudara, manje je važno. Naročito ako smo jedno drugom nevažni, što uglavnom jeste slučaj. Naravno da niko ne treba da bude nedodirljiv i preterano isključiv. Ali bi trebalo da postupa u skladu sa sobom i svojim uverenjima. Druge saslušaš, sebe poslušaš, ne zato što si najpametniji, nego se manje kaješ kada poslušaš sebe, pa iako pogrešiš. Jer tad ne možeš nikome reći: „ Ti si mi tako rekao.“ Ili još gore: „Ti si me ubedio.“
Sama reč kaže, beda, nemojte nikoga ubeđivati.
Treba reći svoje mišljenje, ako si upitan, u suprotnom je često pametnije prećutati. Ali i znati „podneti“ suprotno mišljenje, bez da te to poremeti. Ne možemo znati šta su drugi slušali tokom odrastanja i da li im je uopšte bilo dozvoljeno da misle. Svi smo ponekad čuli onu: „Zato što ja tako kažem!“ i ostali pokunjeni jer se naše potrebe ne čuju. Kakva „superiornost“ nemoćnih autoriteta! Ili neznanje, dođe mu na isto.
Obožavam rasprave, ali nisam svađalica. Da, da, to su dve različite okolnosti. U prvoj se razmenjuju mišljenja, argumenti i shvatanja. A u drugoj je prisutan napad, usled nerazumevanja. Saslušaću svačije mišljenje, ako sam raspoložena. Samo bez ubeđivanja ili ne daj Bože vređanja. Na to mi se okreće želudac. Koliko sam ranije volela da „ispravljam krive Drine“, toliko se sada pravim glupa. Bolje je za psihu i troši manje energije.
Šta reče, u pravu sam? Ma, pusti. Nađi ti svoju pravinu, uveliko ja gazim u svojoj traci.
Autor: Ana Milovanović
