Od najranijeg detinjstva okružena glumcima i glumom kao načinom života,nenametljiva i harizmatična,glumica zavidne Pozorišne i Televizijske karijere Anastasia Anja Mandić za „Shine magazin“ razgovarala je sa nama o svojim počecima,privatnom životu kao i mnogim drugim temama.
Potičete iz glumačke porodice,ono što je zanimljivo je činjenica da ste se u Gimnaziji spremali da upišete Istoriju Umetnosti, ali na kraju ipak upisujete glumu. Koliko Vam je to što ste od najranijeg detinjstva bili „povezani“sa glumom i okruženi glumcima kasnije pomoglo u Vašoj karijeri?
Sigurno je i pomoglo i odmoglo. Pomoglo mi je u načinu kako sam gledala na profesiju, u sticanju ukusa, u činjenici da je mojoj porodici bilo važno obrazovanje, pa samim tim je i naše okruženje bilo takvo, kao i način kako su me usmeravali.
Mogla sam da čitam neke “zabranjene” knjige, da budem u vreme kasnih projekcija na Festu, pa da mi roditelji zbog takvih stvari, pravdaju izostanak sa prvih časova. Bila sam u prvim redovima da gledam vrsne umetnike, prisustvovala otvaranju izložbi i sedela sa strane u Klubu književnika i upijala svaku reč. To je bilo i zbog toga što me je to privlačilo, da nije toga bilo, možda bi sve krenulo drugačijim putem.
Kad govorim o tome da je nešto odmoglo, imam utisak da baš zato što sam osećala da mi to sve pripada, kod mene se javio manjak ambicije. Sve sam mislila da ce doći samo. Nikad nikome nisam rekla da bih nešto odigrala. Što bi bilo u redu da jesam. Ali to mi je izgledalo kao da bih se nametala. Ja verujem da kosmos najbolje sve odredi, na kraju. Neke stvari su mi bile manje bolne, jer sam se susretala sa nepravdama unutar posla, gledajući šta se sve dešavalo mojim roditeljima.
Tako da sam profesionalno bila zrela već pri upisu fakulteta.
Upisujete Fakultet Dramskih Umetnosti gde 1996 godine i diplomirate u klasi profesora Milenka Maričića i Branislava Mićunovića. Iste godine dobijate priliku da zaigrate u kultnoj seriji „Srećni ljudi“.Po čemu pamtite svoju prvu ulogu i kakva iskustva nosite sa snimanja ove serije?
To je bilo toliko davno, da sam se iznenadila sad da postoji taj podatak. Do pre tačno osam godina, bila sam pravi pozorišni moljac, ništa drugo me nije zanimalo. Onda sam počela da gledam neke vrhunske produkcije, da malo pomeram svoj fokus sa pozorišta na druge medije. Valjda dodje i do želje, da čovek napreduje, pa sam tad poželela i da više snimam, što se i desilo.
Istina je da ti prvi poslovi, koje dobijate mogu da vam oboje lepo i manje lepo vašu profesiju. Ja sam imala sreću da sam pre “Srećnih ljudi”, snimala nešto kao mini porodičnu seriju,a zvala se “Gunđalice”. Igrali su Radmila Savićević i Žika Milenković. Mnogo su me pazili i učili me zanatu, sve sam to zapamtila. Zahvalna sam na tome, što su mi dali sigurnost i naučili me da biti mlad i ne znati mnogo,nije muka niti loše. Za njih je to bio izazov i bili su strpljivi i puni ljubavi da rade sa mnom.l i da me nauče neke zanatske cake. I to je, vidite pokazatelj koliko su vrednovali svoj posao. I koliko su ga voleli.
O Vašim ulogama se piše,ali se o Vašem privatnom životu jako malo zna. Novinarima dopuštate da u Vaš život „zavire“ baš onoliko koliko je potrebno i kada za to ima povoda. Ne uspevaju sve Vaše kolege da na taj način grade svoju karijeru.Da li mislite da je to ispravan korak?
Ne znam koliko je ispravan, ali ja jedino tako umem. Smatram da je moj profesionalni život bogatiji i burniji od mog privatnog, pa samim tim je i vidljiviji. I Ja volim da pričam kad imam premijeru ili neki povod. Nisam dobar primer uvek, jer ponekad i preterano ne volim da se izlažem, kad vidim ko sve ima mišljenje i kako se agresivno neke stvari plasiraju i zastupaju.
To sve ima veze sa vremenom u kom živimo. Drugačije su vrednosti, drugačije se ljudi povezuju, druge stvari vole, pa prosto puštam da nešto prodje i mimo mene.
Ali da napomenem da ja imam skoro 50 godina, to donosi itekako da znate svoje mesto u svim sfera života, pa i u javnosti.
Od 2000-te godine postajete stalni član Narodnog Pozorišta. I ako ste se prvenstveno posvetili pozorišnoj karijeri brojne i veoma zapažene uloge koje ste ostvarili na filmskom platnu takodje su nešto po čemu Vas publika prepoznaje. Da li za sebe možete reći da ste više pozorišna ili filmska glumica?
Filmska nisam. Ja nemam filmove iza sebe. Televizijska mogu da budem. Pozorište mi je u krvi.
Ja se ne odredjujem tako lako. Kao što sam i gradjanka sveta, tako sam i glumica. Gledam otvorenih očiju, željna sam izazova. O volela bih da trajem. To je moguće, samo ako se oprobamo u svemu.
„Priča se po gradu“ je pozorišna predstava koja je zbog svoje autentičnosti vrlo brzo postala veliki hit.Sa prijateljicama i koleginicama Olgom Odanović,Senom Djorović i Dubravkom Mijatović napisali ste sjajan komad.Kako ste došli na ovu ideju i čija je zapravo to bila inicijativa?
Inicijativa, moja. Onda sam je ja prenela devojkama. Sena je operativac, pa je sela i napisala prvu ruku. Posle smo se nalazile sve četiri, davale ideje.Onda smo pozvale Stašu Koprivicu koja je to uobličila i izrežirala. Medjutim, ono što jeste dragoceno je da smo nas četiri u najvećoj meri napisle svaka svoju ulogu. I sad znam šta bi Maja, koju igram, rekla u pola noći u nekoj situaciji.
Sreća je da je Gane Pecikoza, prepoznao na papiru da će to biti uspešna predstava, tako da smo ponosne da smo je odigrale preko 100 puta.
Dobitnica ste brojnih nagrada i priznanja. Koliko su nagrade bitne u karijeri jednog glumca i da li one za Vas satisfakcija i neka vrsta „obaveze“ za budući rad?
Nagrade treba davati mladim ljudima, na početku, tada imam utisak da imaju najveću vrednost. One budu lep amanet, da nastavite da radite najbolje što umete.
Kao jednom vrsnom umetniku koje su to uloge koje za Vas predstavljaju izazov i koja je to uloga Vama bili najveći „glumački zalogaj“kada je rad u pozorištu i na filmu u pitanju?
Jako sam volela u seriji “Jutro će promeniti sve” majku Svetlanu. Sam rad je bio dragocen i poseban sa rediteljima Goranom Stankovićem i Vladimirom Tagićem.
Divno sam se osećala u “Azbuci našeg života” , koja tek treba da se emituje, u režiji Jelene Bajić Jocić.
Radujem se ponovo okupljanju ekipe za seriju “Radio Mileva”, volim da se sretnem sa komedijom, uvek. Elmir Jukić je okupio meni inspirativne kolege.
Pozorište jedva čekam da normalno zaživi, volela bih da ponovo radim sa starim znancima. Tu su Andras Urban, Jovana Tomić, Nikola Zavisić, Egon Savin, Bojana Lazić i sa mladim kolegama. To je uvek izazov. Ne umem da odaberem jednu predstavu. Sve što sam radila je deo mene.
Vaš najveći ponos i uspeh u životu je sin Andrija. Živimo u vremenu koje je za vaspitanje jednog deteta poprilično teško. Kako usmeravate Vašeg sina ,sada već tinejdžera i koje su to prave vrednosti kojima ga učite?
Najvažnije da se van kuće, ponaša kao u kući. Ne možemo biti nevaspitani i bahati tamo gde mislimo da nam je sve dozvoljeno. Volela bih da bude odgovoran,duševan,pažljiv,brižan, pun ljubavi, požrtvovan, svoj, moralan, da se ne trudi da se uklopi po svaku cenu da bi bio deo društva, ako ne misli da je nešto u redu, da ne slama sam sebi karakter, da bi bio prihvaćen.
Njegov put bira sam, ja sam tu da ga usmeravam, da budem puna ljubavi, razumevanja, ali i da mu ukažem na to šta ne radi dobro.
I roditelji rastu sa decom. Ja se trudim da puštam da razvija svoju ličnost. I da mu ne režem krila.
Nedavno smo imali priliku da Vas gledamo u seriji“Jedini izlaz“ koja je pobrala sve simpatije publike. U seriji tumačite lik Snežane. Koliko je ova uloga bila zahtevna i po čemu se ovaj projekat razlikuje od ostalih koje ste do sada radili?
Meni je to bio prvi triler. I radili smo dugo i posvećeno. Nije bila zahtevna, bila je izazov.
Kada niste na sceni i imate svoje slobodno vreme, na koji način volite da ga provedete? Šta Vas to ispunjava i raduje pored Vašeg posla?
Volim mnogo da šetam, volim da gledam predstave, čitam dosta, vidjam se sa prijateljima i familijom, koje zanemarim dok radim. Umirujuće stvari uglavnom.
25.Septembra u Narodnom Pozorištu održana je premijera predstave“Vuci i ovce“ u režiji i adaptaciji Egona Savina. Kakve je reakcije publike izazvala ova predstava i kakvi su Vaši lični utisci?
Na žalost , odigrali smo samo jednu reprizu, zbog epidemiološke situacije. Tako da za publiku, ne znam. Bilo nam je čudno, imali smo proces od 6 meseci, koji se iz raznih razloga, prekidao.
Egon Savin je zahtevan prema sebi, pa je zahtevan i prema nama, glumcima i glumicama.
Srela sam se sa mojim klasnim kolegom Bojanom Dimitrijevićem u predstavi i to mi je budilo veliku radost. O Olgi Odanovic i da ne govorim.
Mislim da ćemo tek igranjem dobiti pravu sliku obavljenog posla.
Leto je za nama, kako ste ga Vi proveli i po čemu ćete pamtiti vrele letnje dane?
Najviše po utisku da se sve vraća u normalu. Medjutim, stvarnost i jesen su me demantovali.
Sezona u pozorištu uveliko je počela. Kakvi su Vaši planovi za naredni period? Koje su to predstave u kojima Vas možemo gledati i da li pripremate nešto novo kada je filmska scena u pitanju?
Nastavljam da snimam “Radio Milevu”, a u Narodnom pozorištu igram moj redovan repertoar. Vraćamo “Priča se po gradu” i “Idealnu polovinu” u Akademiji 28, na scenu od Oktobra.
I za kraj našeg razgovora imate li neku poruku za čitaoce „Shine magazina“?
Najviše da sami sebe zagrle i poneguju, jer nam je vreme u kom smo zahtevno. Mislim da smo najmanje učeni da ugadjamo sebi, malim stvarima. Moramo osmehom malo da ulepšamo ovaj svet. I dobrotom.
Hvala najlepše na razgovoru
Intervju obavila: Maja Mijatović
