Oduvek ne podnosim loše autoritete. Da bi stvarno bio autoritet, trebalo bi prvo da zaslužiš poštovanje. Inače ćeš dobiti strahopoštovanje, koje će nestati čim nestane i strah koji ga predvodi.
Volim da razmišljam svojom glavom, o tome šta je meni logično i šta mi se čini ispravnim. Ne volim reč „moraš“, jer neću ništa ako moram.
A ko propagira moranje?
Samo onaj koji oseća nemoć da nešto u miru uradi.
Svako bira čemu će se povinovati i šta će ga u životu voditi. Pa da li je to naučeno znanje, ili istinska mudrost, pitanje je. Ili možda ludost, nas buntovnih.
Da li težimo da smo prihvaćeni, pa hrlimo ka masi, ili nam je „jednostavnije“ da sami za sebe mislimo? Jer masa ne misli, već samo sluša i prati. Nešto je zamršenije kad slušaš isključivo sebe, ali i sa manjim posledicama po kajanje.
Samo nek’ nam je zdravog razuma i kritičkog mišljenja, bez ubeđivanja. Ako se previše ubeđujemo, kao što i sama reč kaže, upadamo u bedu, psihičku, a naročito duševnu.
Zato mi ne serviraj ništa što bih morala da progutam na silu. Odbiću, sigurno. Mene hrani samo istina.
Autor: Ana Milovanović
