Ako sam naučila nešto u protekloj godini, to je da se sklonim od drame. Da se isključim iz patnje, koja nije moja. Da ne živim tuđe boli. Zapravo, kad mislimo da saosećamo sa nekim, obično nas boli ono naše, što još nismo ožalili.
Možda je i najvažnije naučiti ne bežati od sebe. Razumeti šta je tvoje, a za šta baš i ne moraš da se kačiš. Šta te veseli, a šta ti unosi nemir? Koje su tvoje radosti? A koje tuge nisu?
Svako se sa nečim nosi. Mnogo toga je često prekriveno osmesima. Ne možemo znati kako se neko oseća, dok nam to ne kaže. Ali bi uvek trebalo najpre da pitamo sebe kako smo mi?
Danas se više nego ikad „radi na sebi„.
Ali kada nešto ne razumemo, skloni smo da odemo u krajnost. Niti je svima sve „cveće – proleće“, niti to treba da bude. Opustite se. Ne kinjite sebe, jer vam „život nije instagram“. Nije ni drugima, daleko je od toga. Ne treba ni da bude, ipak živimo u stvarnom svetu.
Popularno je da se krajem godine planira naredna. Da se piše i natrpava brdo ciljeva. Sve bi to moglo da bude lepo, ali tek ako uključimo i dušu u taj proces. Inače ćemo, najverovatnije, osetiti razočarenje već početkom godine. Jer nemamo pojma ni šta smo, niti zašto napisali sve te grandiozne planove.
Ono što sam naučila, to je da neke stvari ne moraju da budu nužno loše za nas, ako su nam neprijatne. Takođe, ništa se ne mora, ali je lepo kad odlučiš da istraješ. Čak i ako nije baš najprijatnije, sve dok znaš da je to tvoj put. I da tako ideš do onoga što zaista želiš.
Laž je da je život idealan. Niti nam je iko obećao uvek sjajne uslove.
Ali nešto ipak možemo sebi da obećamo. A to je da ćemo dati sve od sebe. Da sa onim što smo prirodno dobili, stvorimo nešto zbog čega ćemo biti barem malo bolji. Bolji ljudi nego što smo juče bili. I biće dovoljno. Verujte da hoće.
Autor: Ana Milovanović
