Ne dam da ovaj osećaj ode. Vikend je. Juče je bila subota, a ja nisam ni jednom upalila laptop. Danas je nedelja 13.08.2023. godina, 20.30h i tek sam sada upalila laptop. I to samo iz jednog razloga. Želim da zabeležim ovaj dan ovde. Mogla sam ovo da kuckam sa telefona uvaljena u krevet ili fotelju, ali prosto me je uhvatila želja da se osećam kao pravi pisac i da pokrenem Word.
Današnji dan je po mnogo čemu bio zaista izuzetan. Pored toga što sam ispunila više svojih zadataka od kojih sam najviše ponosna na šetnju nakon doručka sa ćerkom. Danas je dan kada je moja cela porodica bila na okupu.
Kada kažem cela porodica, hajde da budem preciznija: moj rođeni brat sa ženom i ćerkama živi u Holandiji već godinu dana (on dve godine, a svi zajedno godinu dana). Svako ko me zna, zna koliko sam vezana za njega, koliko ga volim i koliko mi nedostaje. Osvanuo je konačno i taj dan kada su došli na odmor u našu lepu Srbiju.
Ne dam da ovaj osećaj ode
Malo je reći da sam tog 10.08. bila presrećna jer stižu. Neko će pomisliti da preterujem, ali za mene je to zaista veliki doživljaj sreće i ushićenosti. Danas smo se svi moj suprug, moja ćerka, moj brat, moja snajka, moje bratanice i ja okupili kod mojih roditelja na ručku. To je bila prava slika, kao ona sa nekadašnjih razglednica koje sam obožavala kao mala.
Zajednički ručak, uživanje u kafi u dvorištu na čistom vazduhu, smeh i graja tri sestre koje uživaju i moja baka koja uživa sa svima nama. Verujte mi da je taj osećaj nezamenljiv. Makar za mene. Volim kada se porodično okupimo i uživamo u nekim sećanjima, pričama i smehu. Kada vidim nasmejane i ponosne roditelje, pune sreće. Kada zagrlim brata i bratanice. Kada vidim kako se sestre vole. Kada mogu da zagrlim sve one koje volim i da im to kažem i pokažem.
Ne dam da ovaj osećaj ode
Čini mi se da su se ljudi previše otuđili, a ja ne želim da se to desi meni sa mojim najmilijima. Zato sam jedva čekala da se probudim i da počne ovaj predivan dan. Ljudi, volite svoje bližnje. Poštujte se i gradite odnos pun poverenja i ljubavi. Niko vam ne može zameniti roditelje, braću, sestre… I kada se naljutimo jedni na druge to bude kratkog daha, jer ne kaže se džabe „krv nije voda“.
I sada dok ovo pišem osmeh mi lebdi na usnama, od sreće, od miline, od ljubavi, od neke neopisive radosti. Niko neće umeti da mi spremi omijeno jelo kao moja mama, ni sa kim neću lepše piti kafu nego sa mamom i bakom u velikom dvorištu ispod naše strare jabuke, ni sa kim se neću tako slatko smejati kao sa bratom, niko mi neće ispuniti srce ljubavlju kao moja ćerka i bratanice dok ih gledam kako se igraju, kako uživaju i kako se vole.
Ne dam da ovaj osećaj ode
I zaista, ne dam da ovaj osećaj ode! Ne dam nikom ovu ljubav. Ne dam nikom ovu snagu koju i sada osećam, jer su me napunili nevidljivom silom za sto života. I ne dam nikom da mi pokvari ovo zrno sreće, koje je samo moje.
Ljubomorno ću ovaj dan staviti u nedra i čuvati ga za neke dane kada oblaci prekriju sunce. Zaviriću tada u njega i znam da će mi se tada osmeh odmah vratiti na lice. Znam da ću u mislila ponovo piti kafu u devojačkoj kući sa najmilijima, da će me sačekati miris tek ispečenih kiflica i divno cveće na stolu. Moja porodica je moja snaga, moja želja i moja volja za dalje, za bolje dane i za neke veće prepreke.
Autor: Lidija Gajić
