“Predrasude i stereotipi o nasilju nad ženama” – Branka Bešević Gajić. Sa nagrađivanom rediteljkom Brankom Bešević Gajić, pričali smo bitnoj i teškoj temi koju obrađuje u svom filmu “Odluka”, kao i o novom ostvarenju na kom radi, igranom filmu, pod imenom “Identitet”. Takođe nam je otkrila koja su joj naredna angažovanja što se sveta filma tiče.

Snimili ste igrani film “Odluka” koji se bavi problematikom partnerskog nasilja? Više puta ste ovaj film opisivali kao sopstveni krik protiv balkanskog patrijarhata? Uoči dana Evrope “Odluka” će biti prikazana u Pragu? Da li ćete biti prisutni na projekciji?

Treba naglasiti da je Srbija duboko patrijarhalno društvo u kojem su predrasude i stereotipi o nasilju prema ženama više pravilo, nego izuzetak. U samom istraživačkom procesu, kao i u razgovorima sa ljudima od kredibiliteta, koji imaju višedecenijsko iskustvo rada sa ženama koje preživljavaju nasilje pokazuje nam da se ono u našem društvu često toleriše, minimizuje, negira, pa čak i podstiče, a nažalost ta atmosfera je trenutno prisutna u javnosti, ali i transparentan rezultat, kad pogledamo broj žrtava se povećava iz godine u godinu.

Na mnogim primerima vidljivo je duboko nerazumevanje traume žena koje su preživele bilo koji vid nasilja, jer se dovodi u pitanje istinitost svedočenja žrtvi, one se optužuju zašto su do sada ćutale, i potpuno se previđa koliko je teško govoriti o tome, tako je isto i kada je pitanju partnersko nasilje uvek smo mi krive jer smo same izazvale.

“Predrasude i stereotipi o nasilju nad ženama” – Branka Bešević Gajić

Dodatno, same smo birale, zašto smo ćutale trećinu svog života i tako dalje, a mi znamo da neke žrtve i ne progovore nikada. Moj poriv da snimam igrani film na temu partnerskog nasilja je upravo bio moj lični vapaj, koji je dvadeset godina zrio u mojoj utrobi, kao i krik zbog društvene atmosfere decenijama unazad u kojoj se žrtvama ne veruje, u kojoj se one dodatno zastrašuju, u kojoj se one osuđuju, u kojoj se odgovornost prebacuje sa počinioca na njih, u kojoj se udara na njihov kredibilitet i samopouzdanje, otvara prostor da se nasilje ponavlja i uvećava, da se žrtve izlažu sekundarnoj viktimizaciji (jednom su preživele nasilje, sada ga ponovo doživljavaju u i od strane javnosti), i da onda one “ćute” i ostaju u tzv. “začaranom krugu nasilja”.

Zbog toga film “Odluka” smatram najhrabrijom odlukom, kao i potezom, ali i otpuštanjem svoje lične traume. Ove godine film će biti prikazan u Pragu i zbog toga sam veoma ponosna. 9. maja za dan Evrope putujem u Češku i biću prisutna na projekciji svog filma. Pored “Odluke” prikazaće se drugog dana i film “Lauš”.

U pripremama ste sa novim igranom filmom “Identitet”?

Film se bavi potragom za vlastitim identitetom jer u današnje vreme imamo brojne podele, a važno je naglasiti da ljudi nikada nisu vodili ratove nego politika. To me je ganulo kao nekoga ko je rođen u Vojvodini, a ko je odrastao i živi u Beogradu i oseća ga svojim rodnim gradom i voli svoj grad. Kao nekoga ko je poreklom iz Hrvatske i voli svoju zemlju, kao nekoga ko je u večitoj potrazi za sopstvenim identitetom, ne zato što ne zna ko je već zbog stigmatiziranja okoline koja vas želi naterati da se nigde ne možete osećati dovoljno svojim, celim i gde će se uvek naći ona ostrašćena skupina, kojoj će vaš identitet bosti oči i biće te im krivi samo zato što ste živi.

Tako je nastao moj novi igrani film “Identitet”.  “Čovek postaje umetnik u momentu kada uspe da da za pravo  svim svojim junacima. Jer, život prikazuješ samo onda kada dovodiš sve u ravnotežu, kada svima daješ za pravo” rekao je Konstantin Nojka. Film “Identitet“ trenutno je u fazi pripreme, a snimaće se u hrvatskoj produkciji, kao i srpskoj i bosanskohercegovačkoj koprodukciji. Na scenariju sa mnom radi poznati scenarista Agim Sopi s Kosova, koji je završio Akademiju dramskih umjetnosti u Zagrebu, te direktor fotografije Sylejman Kllokoqi.

Inspirisani ste likom i delom Andreja Tarkovskog? Na čemu se zasnivaju Vaši filmovi?

Moji filmovi se zasnivaju na težnji da svaki pojedinac preispita sebe i svrhu svog postojanja. Po uzoru na Andreja Tarkovskog koji je i sam rekao: ”Čini mi se da pojedinac danas stoji na raskršću, suočen sa izborom da li da nastavi sa novim tehnologijama i beskrajnim umnožavanjem materijalnih dobara, ili da pronađe put koji će voditi duhovnoj odgovornosti, put koji bi na kraju mogao značiti ne samo njegovo lično spasenje već očuvanje društva uopšte; drugim rečima okretanje Bogu.”

“Predrasude i stereotipi o nasilju nad ženama” – Branka Bešević Gajić

Težim ka tome da se moj rad zasniva na slici doživljaja po uzoru na Andreja Tarkovskog s idejom da film ne treba da prepričava literarne sadržaje jer to je posao literature. Tarkovski je rekao: „Literarni sadržaji su najčešće nametnuti filmu kao armaturno tkivo koje drži film (tj.pažnju gledalaca), a u suštini to je potpuno neprirodno i neprimereno filmu kao autohtonom i autonomnom mediju i umetničkom jeziku.“ To je zloupotreba filma zbog komercijalnih potreba. Takođe umetničko-istraživački rad je jedan od veoma bitnih elemenata kada je u pitanju metoda na kojoj zasnivam svoj rad jer treba sklopiti jednu celinu autentičnih činjenica i utemeljiti ih u vremenu, i u prostoru u kojem se radnja odvija. Materijalne greške su nedopustive i istraživački postupak je veoma bitan proces rada na filmu.

Da li u delima Andreja Tarkovskog pronalazite baš sve odgovore, kao i ključ ka uzvišenom?

Veliki Andrej Tarkovski je moj uzor. Doživljaj uzvišenosti završava se vraćanjem od utiska prirode veličine ka moralnom dostojanstvu čoveka, koje je veće od svakog broja, ali veće i od snage u prirodi. Po njemu Bog je apsolutno uzvišen, kao beskonačno i nedostižno, probija se kroz svu delimičnu uzvišenost u prirodi i duhovnom životu.

Metod Andreja Arsenjeviča Tarkovskog pre svega je u tajni, duhovnosti, nedorečenosti i moralu kroz te elemente on gradi svoj jedinstveni metod koji kroz likove i kadrove implementira u svoja dela. Inspirisana njegovim delima shvatila sam da sam na prvom mestu Hrišćanka i zahvaljujući tom uverenju izdržala sam najteže životne situacije, kao što istrajavam i dalje.

Žirirate u Sloveniji na Festivalu sportskog filma u Rogaškoj Slatini? To je velika satisfakcija koja stvara još jači integritet u struci.

Zahvalna sam dragim kolegama na pozivu, kao i na ukazanom poverenju, iznad svega na divnoj saradnji. Uradili smo ozbiljan posao, imali smo veoma veliki broj prijavljenih filmova od kojih smo prvo napravili selekciju u svim takmičarskim kategorijama. Zatim smo odabrali najbolje koje smo nagradili, festival se održava od 19. do 23. juna, kada ćemo poslednjeg dana festivala uručiti nagrade najboljim autorima za njihova filmska ostvarenja kao i Grand Prix.

Velika mi je čast što sam deo takvog tima i ponosna sam iznad svega na profesionalizam, kao i na svaku našu donesenu odluku! Jednoglasno i profesionalno. Uživala sam u prelepoj Sloveniji gde je profesionalizam na prvom mestu i veselim se ponovnom odlasku! U stručnom žiriju su: Aleksandar Avramović – srpski novinar, reditelj i selektor i urednik programa Međunarodnog festivala sportskog filma Zlatibor

Metka Dedakovič, diplomirani dramaturg i bivša urednica RTV Slovenije

Vojko Vojko Korošec, direktor ISFF festivala i osnivač projekta ŠKL

Alenka Medič, novinarka i programska direktorka Planet TV, kao i moja malenkost.

Rekli ste mi na početku našeg razgovora da ćete mi ispričati jednu ličnu priču kojoj je metafora predivni cvet suncokreta? Te zbog toga smo izabrali fotografiju za naslovnicu iz Vaše privatne arhive na kojoj je u pozadini cvet suncokreta?

Ne tako davno, dok sam šetala Kalemegdanom, imala sam priliku da vidim jedan tužni zaljubljeni par, iako sam se trudila da idem svojim putem, da ne slušam njihov razgovor, nije se moglo izbeći da se ne čuje njihov dijalog, kao i koliko god želiš da budeš kulturan i ne zadireš u tuđu privatnost, ne može se ostati ravnodušan na njihov vapaj.

Dvoje obrazovanih i školovanih ljudi, prinuđeni su na rastanak jer ne mogu da nađu posao u svojoj zemlji. Kao što nije mogla ostati neprimećena njihova ljubav, tako i njihov sukob, u kojem joj on saopštava da odlazi iz zemlje i da je ostavlja na izvesno vreme zbog egzistencije, a ona ga uveravajući da oni mogu opstati uprkos daljini i svim preprekama koje im nameću realne okolnosti.

“Predrasude i stereotipi o nasilju nad ženama” – Branka Bešević Gajić

Gde im prilazi prolaznik uz izvinjenje da “on ipak treba da bude svestan da ima pored sebe najdivniji suncokret i da će sa njom u zaista biti srećan i kada se vrati ona će ga čekati, jer ona može opstati čak i ovom mraku”- rekao je prolaznik tom momku. Devojci nije bilo jasno zbog čega je nepoznati čovek nazvao “cvetom suncokreta” gde joj je on rekao: “Jer se cvet suncokreta okreće ka svetlosti čak i u najdubljoj tami, naći ćeš tračak svetlosti svoje, tako da tračak njene svetlosti je u njenom čekanju njega a njegova svetlost je u tome jer zna da ima nekoga poput nje koja će ga čekati”.

Nakon toga prolaznik je nastavio svojim putem, a između njih dvoje je nastao muk. Zatim su se zagrlili, poljubili i nastavili su u zagrljaju dalje. U tom trenutku počinje da pljušti kiša. Život je reditelj najjači i lepšu scenu nisam videla. Kada ovo sazri u meni, možda ću nekada snimiti film.

Potaknuta rastancima zbog egzistencije i zaintrigiralo me je pitanje, da li stvarno ljubav može opstati kada daljina diktira svoje i koliko je tragično što dva briljantna uma ne mogu pronaći svoje parče neba u svom gradu. U svakom slučaju naučila sam iz te šetnje metaforu u vezi sa cvetom najdivnijeg suncokreta, ali videla sam i tragediju sistema vrednosti u kojem smo zatočeni.

Od umetnosti do samousavršavanja? Pratim Vaš rad i mogu zaključiti da je za Vas umetnost iznad svih religija kao i vera nad verama?

Umetnost je ljubav, a ljubav je Bog. Blažen je onaj koji je prizvan na umetnost i da stvara bez kompromisa jer taj se imao rašta i roditi. To je dar. Težim ka novim saznanjima i trudim se da svakim danom nešto novo naučim, umetnost mi daje snagu da se izdignem iznad svake situacije. Volim sve ljude dobre volje na ovom svetu bez obzira na veru, nacionalnost i boju kože. Bog je jedan i shodno tome treba da volimo sve dobre ljude jer oni su ikone Božije. Upravo u tome je misija mog stvaralaštva i shodno tom pristupu, film je pre svega moralno delo i svaki čovek baveći se umetnošću doživljava katarzu svoje duše i kao takav se duhovno usavršava, penjući se lestvicama ka Carstvu nebeskom.

Kao i uvek za kraj citiraću velikog Andreja Tarkovskog, pa svako neka izvuče svoju poruku: “Pre svega, treba se zapitati šta je to umetnost. Da li služi čovekovom duhovnom razvoju ili je sablazan – ono, što se u ruskom jeziku zove „prelest“. Teško je razabrati se u tome. Pozvaću se i na velikog Tolstoja koji je smatrao: da bi služili, da bi ostvarili najviše lične ciljeve — nije potrebno baviti se umetnošću, već se treba baviti samousavršavanjem. Da bi izgradili koncepciju umetnosti, pre svega treba odgovoriti na mnogo važnije i opštije pitanje: „U čemu je smisao našeg postojanja?“ Po mom mišljenju, smisao našeg postojanja, ovde na Zemlji je duhovno uzdizanje. Znači da i umetnost tome treba da služi.”

Intervju obavila: Lidija Gajić