Završila sam sa pet skenerom i za koji dan će stići rezultati. Mislila sam da je procedura mnogo komplikovanija, ali relativno brzo sam završila i uopšte, nije se preterano mnogo čekalo, iako ima mnogo, mnogo pacijenata. Osoblje je jako zauzeto, ali i poprilično ljubazno na Kliničkom centru gde jedino u Srbiji postoji pet skener. Možda postoji i negde u Vojvodini, ali nisam upućena.
Kada te prozovu, uvedu te u jednu prostoriju gde ti stave braunilu, daju flašicu fiziološkog rastvora i neki kontrast. Ležiš dok ne isprimaš što traje oko pola sata, pozovu te da odeš u toalet i odvedu na snimanje koje traje oko 20 minuta.
Rezultati su takođe brzo gotovi. Eto, na primer, ja sam snimana u petak, a u ponedeljak mi je javljeno da su gotovi rezultati i da ću moći da dođem da ih uzmem.
Sad kreće mnogo teži deo priče, a to je strepnja od toga kakvi su rezultati, da li su dobri ili ne daj Bože da nisu.
Ova strepnja je jača od mene. Koliko god se trudila da promenim fokus, da mislim o drugim stvarima, da kreiram svoj „život iz bajke“, ipak je neizvesnost jako teška. Prođe mi kroz glavu kako bi bilo lepo da rezultat bude dobar, da me proglase zdravom i da mogu sve svoje planove da sprovedem u delo, ali se pojavi i crv sumnje koji mi šapne:“A šta ako rezultati budu loši, šta ako opet nešto nađu…“
Znam da je sve volja Božija, da će biti onako kako On odluči, ali pitam se valjda nešto i ja?
Davala sam i dajem sve od sebe da bih ozdravila. Pozitivne promene su usledile na svim bitnijim životnim poljima kako bih se što više uskladila sa svojom Dušom, kako bih eliminisala stresove i nezadovoljstva, kako bih povratila ravnotežu u svoj život, kako bi se sve kockice složile i ja prosto rečeno ozdravila. Zaista sam učinila mnogo toga, bila sam marljiv i vredan student i vreme je da se toliki trud konačno nagradi najvišom ocenom na poslednjem, najtežem i najkomplikovanijem ispitu, a to je pet skener. Najviša ocena za koju molim i Anđele i svece i čitav Univerzum – Boga jeste ZDRAVLJE.
U iščekivanju rezultata, morala sam da pronađem čime ću se zaokupiti. Pre svega, tu je čitanje. Upravo sam završila „Vjerujem u čuda“ od Ane Bučević, a sada sam započeka „Moć je u nama“, Lujze Hej. Knjiga je pitko napisana, rečnik je prilagođen svim profilima čitaoca, poučna je, svojim savetima može da pomogne u teškim okolnostima. Mislim da moje vreme provedeno u čitanju tih divnih knjiga je veoma pametno utrošeno.
Čitam i molitve, postim, išla sam na pričest. Okružena sam pozitivnim ljudima, kad god imam priliku, izađem, prošetam, razgovaram sa ljudima, hranim mačke na ulici, smejem se, pravim planove za blisku budućnost, razgledam oglase za posao, razmišljam o preseljenju u drugi grad, razgledam stanove i cene. Vežbam jogu, cedim sokove od voća i povrća, , kupujem garderobu koja mi se dopada, sređujem se, slušam muziku, plešem ispred ogledala, planiram putovanja, meditiram, vizualiziram, pišem, pospremam stan, spremam hranu, igram se sa decom…
Zaista se trudim da se maksimalno zaokupim stvarima koje volim, ali bez obzira na svu pozitivnost, sumnja postoji i izjeda polako.
Ipak, uzdam se u Boga, u sebe i čvrsto verujem da će sve biti u redu.
Neka mi je Bog u pomoći.
Autor: Katrina Gold
