ZVUK PORUKE

Zvuk poruke na mobilnom telefonu… „Konačno!“, pomislih i zgrabih telefon kao da mi život od njega zavisi. Osmeh na licu, ubrzan rad srca, čitam poruku i odjednom… Muk!

Telefon na podu, aritmija, gušenje, osmeh se skamenio, a suze uveliko padale niz lice. Jedna poruka, jedan tren i sve se izmenilo kao na vrtešci…

  • „Jesi li dobro?“, čujem dobro poznat glas, kao kroz vodu…
  • „ Jesam“, slagah i odoh u svoju sobu.

Noge su me izdale uveliko, pa sam sela na krevet trudeći se da dišem što više mogu i gledajući u svoje ruke koje su nekontrolisano drhtale…

„Bože, ili me uzmi, ili učini da sve ovo bude samo san“ , ponavljala sam u sebi istovremeno strepeći da ipak nije san i da će se život nastaviti, baš ovim tokom…

Kada sam ponovo pogledala kroz prozor bio je mrak i ležala sam na krevetu… „Gde je prošla polovina dana?“

Pretpostavila sam da sam se onesvestila i polako se uspravila, pokušavajući da stanem na noge…

„A možda sam sve sanjala?“, ponovo ushićeno uzeh telefon nadajući se da tamo neće biti one užasne poruke i da će se ispostaviti kako sam imala prilično realan košmar. Dešavalo se to i ranije, nije nemoguće, više puta sam se budila uplašena i uznemirena i posle neko vremena je sve bilo ok jer – to je samo san.

Lažna nada! Poruka je vrištala iz telefona, šutirala me ravno u stomak, lupala šamare, davila me i kidala… Treba mi vazduha! Krećem se ka prozoru sporim koracima i u tom momentu začujem kucanje na vratima.

„Otvori odmah!“

Dobro, s obzirom na to da ne znam koliko sam dugo ležala bez svesti, razumljivo je da su se ukućani zabrinuli za mene…

„Evo“ , odgovaram jedvačujno, potpuno netipično za mene, ali koliko god se trudila, glas ne izlazi.

Nekako sam se dovukla do vrata i otvorila, trudeći se da izgledam prirodno.

Par očiju izbezumljenog pogleda gledao je u mene i odmah mi je bilo jasno da se na mom licu vidi koliko mi je loše.

„Na šta to ličiš, zaboga?!

„Štooo?“, napravih se luda.

„Pa… o Bože, ide ti krv iz nosa!“

„Ogrebala sam se…“, pokušah još jednom da slažem… Bezuspešno!

Mantalo mi se o ceo stan se okretao u krug… Bilo mi je muka… Otrčah u toalet svesna toga da više ništa ne mogu da sakrijem. Ovog puta ne mogu biti dovoljno jaka da kažem „nije mi ništa“, a još manje da se tako i ponašam.

„Od koga je bila poruka? Nije valjda…“

„Jeste i pustite me! Ne želim nikakva pitanja, nikakve savete i nikakve reči utehe. Samo me pustite! Pustite da prođe… ili ne prođe, samo me ne terajte da pričam i samo nemojte da mi pričate…“.

Dugo sam čuvala tu poruku koja je sledila sve u meni… Dugo je bila tu kao neka kletva, kao podsetnik na to koliko je život prevrtljiv i surov… Vremenom je izbrisana iz telefona, ali se dovoljno duboko urezala u svaku moju poru da čak i nakon silnog vremena koje je od tada prošlo, ona živi u meni. Živi da me seća na to kako sam jednom mislila da nema dalje i ipak, preživela.

Kao na filmu, sadržaj poruke nikad nikome nisam otkrila, plašeći se toga da se užas ne prenese dalje, da ne zaživi u svetu i da se o njemu makar ne govori, ako je već morao da se dogodi. Posle mnogo godina, sećanje na tu poruku i dalje izaziva istu jezu i dalje zaustavlja dah i izmami koju suzu, ali više ne želim da se život završi, niti želim to da je bila samo san…

Autor: Bojana Krkeljić

OSTAVI ODGOVOR

Upišite svoj komentar!
Please enter your name here

Najnovije objave

Podeli članak:

spot_imgspot_img

Najnovije objave

Možda će ti se dopasti
Sličan sadržaj

Kako da se vaš restoran izdvoji od konkurencije?

Kako da se vaš restoran izdvoji od konkurencije? U...

Aromatični sočni marokanski kolač

Aromatični sočni marokanski kolač. Od griza, obilato preliven slatkim...

Napredak kroz dobrobit: Kako podržati mentalno zdravlje na radnom mestu?

Napredak kroz dobrobit: Kako podržati mentalno zdravlje na radnom...

Koja oprema vam je potrebna za pružanje usluga pedikira?

Koja oprema vam je potrebna za pružanje usluga pedikira?...