Ova statistička ilustracija „Male Lagune“ navela me je da ovaj tekst posvetim razrešenju i usmerenju moderne kritične teme zvane moderna tehnologija.
U daljem tekstu videćete ilustraciju. Dobro je osmotrite i onda nastavite dalje sa čitanjem teksta.
(Slika Male Lagune)
Razlike u ovim brojkama su drastične kada ih pogledamo ovako na jednom mestu. Svi bismo voleli da nam dete bude ljubitelj knjiga, a ne pasivnih modernih tehnologija koje sve više zauzimaju prvo mesto.
Kako to možemo postići?
Da bismo na ovo pitanje dobili odgovor, hajmo videti šta trenutno radimo i šta nas dovodi do ove trenutne pozicije koja vapi za promenom. Svako se trudi da vaspita svoje dete najbolje što ume. Poučeni smo sopstvenim iskustvom i trudimo se da ono što je i nama smetalo ili manjkalo ispravimo i nadomestimo i tu nastaje greška.
Put do pakla popločan je dobrim namerama.
Sa sobom nosim traume patrijarhalnih načina vaspitanja i ta krajnost nas navodi da od nje pobegnemo što nas više noge nose. Šta se onda dešava? – završavamo u krugu krajnost. Nismo ni svesni da smo ponovo u istoj poziciji samo na drugoj strani. Lišavamo decu nedostataka starih običaja i namećemo im krajnost novog doba.
Moderna tehnologija sve više napreduje i normalno je ići u korak sa njom, ali samo u toj meri koja održava balans između starog i novog doba.
Da pojasnim: ranije kompjuteri, crtaći i video igrice sa mnoštvo jarkih boja nisu ni postojali, sada je svaki kutak preplavljen takvim sadržajima.
Ukoliko roditelji nose traume nedostataka iz detinjstva iz najbolje namere učiniće sve da njihovo dete dobije šta god poželi, pa i višečasovno vreme pasivnog oblika zabave kraj ekrana. Sa druge strane, roditelji koji su ovako razmišljali, ali su osvestili potencijalne posledice gledanja TV-a, deci potpuno ukidaju ovakve oblike zabave i ponosni su na svoj učinak. Deci kupuju mnoštvo knjiga i slikovnica.
Druga opcija deluje zaista pohvalno, ali šta se dešava kada dete krene da se uklapa u društvo zvano Škola?
Dete koje još uvek zbog svojih godina nema izgrađen sistem vrednosti, otvoreno je za razne uticaje.
Zamislite sada dete koje je od rođenja gledalo samo slikovnice, bojanke, knjige, ulazi u odeljenje gde je većina dece u virtuelnom svetu (moderne tehnologije). Kako bi se to dete osećalo? Drugačije, odbačeno, neshvaćeno, staromodno.. Najgori oblik neprijatnih emocija kod školaraca je strah od odbacivanja.
Odrasla samosvesna osoba bi u ovakvoj situaciji bila ponosna na svoj stav što je drugačija od mase koja šteti sebi, ali kod dece se postiže kontra efekat. To dete postaje nesigurno, nezadovoljno i javlja se otpor prema istim tim slikovnicama i knjigama, ne bi li postalo „kul“ i uklopilo se u društvo. Roditelji tek nakon buntovničkog bacanja i odbacivanja svih tih knjiga koje je dete volelo, zapitaju sebe „Gde smo to pogrešili“?
Sve što je trebalo uraditi jeste pronaći sredinu i meru.
Da su roditelji to dete učili da voli slikovnice i odlazak u knjižare, ali da su istovremeno dozvoljavali detetu da umereno provodi vreme i za računarom i televizorom, sve bi bilo drugačije. Dete bi se mnogo lakše uklopilo u kolektiv. Ne bi postalo kao masa jer je imalo mogućnost izbora, ništa mu nije oduzeto. Takvo dete lakše prevazilazi te socijalne turbulencije. Što je najvažnije, ne javlja se kontraefekat i otpor prema knjigama. Dete nastavlja da lista i čita svoje omiljene knjige, ali uživa i u razgovoru sa svojim vršnjacima.
Roditelji strahuju da društvo ne povuče njihovo dete prema tim lošim navikama. Da bi se to izbeglo, moramo deci dati mogućnost pre nego što do takvih situacija dođe, to je ključ svega. Preventiva umesto intervencije uvek je bezbolnija i pametnija taktika.
Toliko je edukativnih sadržaja u modernoj tehnologiji, gde svojoj deci možemo barem na 15 minuta priuštiti da pogledaju, kao i da zajedno sa njima porazgovaramo o porukama crtanog filma, na primer. Ponekad kada je dete malo starije, možemo pogledati i neke needukativne crtaće koje većina danas, na žalost i gleda, pa ponovo porazgovarati šta ovde nije kako treba, šta ne treba raditi i zbog čega. Na primer, ako je crtani sa automobilima koji se sudaraju ili sa decom koje prave komične nestašluke, vrlo je važno proći i kroz takve scene. Bolje da to dete prođe sa nama nego jednog dana da nema stav o tome i podlegne masovnom oduševljenju vršnjaka, ne bi li se uklopilo u društvo. Ono što je najvažnije od svega, dete će nastaviti da neguje svoju ljubav i prema knjigama kako su naučena i ta ljubav i interesovanje će sve više rasti.
Ovakav stav se gradi. Za ovo je potrebno vreme. Treba početi od samog početka, koliko god mislili da je dete malo i da ništa ne razume, verujte mi, od prvog dana rođenja deca upijaju informacije iz okruženja kao sunđeri.
Zato, dragi roditelji, nemojte se plašiti krajnosti modernog doba. Sve što je potrebno jeste da krenete od svoje porodice i svoje dece. Sva moć srećnog detinjstva i izgradnje ličnosti vaše dece leži u okviru vašeg doma. Gradite tu sreću zajedno sa detetom korak po korak u balansu. Zlatna sredina, zaista je najmoćnija metoda.
Autor: Marijana Gavrilović, dipl. vaspitač
