„Sve manje radim, sve više zarađujem“-afirmacija za danas koju sam slučajnim odabirom pronašla u knjizi Ane Bučevic- „Biti i imati“ i dopada mi se, veoma.

Neki bi rekli da je to fantazija, iluzija, mašta, pusta želja, ali ja verujem da se može ostvariti.

Ajmo da testiramo „zakon privlačenja“!

„Sve manje radim, sve više zarađujem“- zvuči fenomenalno.

Čuda postoje, samo se treba opustiti, prepustiti, uživati i verovati da će biti onako kako sami iskreiramo svoj život.

Nekada sam baš bila zapela.

Prvo, tu su bila ustaljena uverenja koje sam ponela iz porodice, koja su se taložila još od detinjstva – da se ništa ne dešava samo od sebe; da moramo da se namučimo kako bismo postigli nešto u životu; da je život težak; da bismo trebali raditi u državnoj firmi, jer je to najveća sigurnost; da treba ostati u mestu gde ti je porodica, jer je tako najsigurnije i finansijski najisplativije; da se treba udati, imati dece i živeti prosečan, bračni život; da sam luda što sanjarim i maštam, jer svet funkcioniše drugačije…

Tu su i društvena uverenja: treba ti veza za bilo kakav posao; para vrti gde burgija neće; Život u Srbiji je jadan i bedan i svi koji nešto vrede su već odavno otišli odavde; svaki aktuelni predsednik i stranka koja je trenutno na vlasti su upropastili državu; Vazduh, hrana, reke su zatrovani; razboljevamo se zbog bombardovanja i tako dalje, a da pritom mi sami ništa ne možemo učiniti kako bi promenili nezadovoljstvo, jad i bedu, nego se mirimo sa činjenicom govoreći-kako je, tako je.

Čini mi se da nas ustaljena uverenja zacementiraju i puste nas da životarimo život kakav nam je ponuđen. Da mislimo i govorimo da je „život takav, da se tu ne može ništa, da je takva sudbina, da ima i goreg…“ Uljuljkani smo u toplim, zagađenim i stajaćim vodama zvanim –„zona komfora“ i polako buđamo i trulimo u sopstvenim zavaravanjima, ne sluteći ili ne usuđujući se da pomislimo da nešto nije u redu.

A kada nezadovoljstvo kulminira, kada nas zadesi iznenadni potres kao što je nesrećni slučaj, razvod, bolest, mi tek tada pokušavamo da ustanemo iz „udobne“ fotelje u kojoj sedimo i zavaravamo se već godinama da „tako treba“, ali ne biva tako lako, jer smo srasli sa njom i sad nam je teško odvojiti se, jer nas fotelja i dalje vuče da nastavimo da sedimo  uvaljeni i ne da nam da pokušamo ništa kako bismo konačno ustali i pokrenuli se.

Ta fotelja za koju smo srasli jesu ustaljena uverenja u vidu lažne zone komfora- roditelji, prijatelji, rođaci koji ti “ žele dobro“.

Ako se ne oslobodimo sputavanja od strane drugih koji uvek nešto znaju da pametuju, ostaćemo srasli za fotelju, a nesreće će se gomilati, dok nas na kraju ta fotelja ne uguši i pojede. Ma treba da nas je baš briga šta kažu Pera i Žika, da li se nešto njima dopada ili ne!

Ljudi, moramo shvatiti da smo sebi najvažniji, da smo sebi najbolji prijatelji. Osluškivati svoje želje, svoje potrebe, menjati sloj po sloj dok ne dođemo do svoje suštine.

Za početak, napravimo spisak svojih iskonskih želja i svega čega smo se odrekli,a želeli smo to, zatim ispisati svoje afirmacije kako god da glupavo i nestvarno zvuče, pustiti vođene meditacije (preporuka-vođene meditacije Ane Bučević), kasnije možete pustiti opuštajuću muziku i usredsrediti se na disanje. Odgovori će početi da se manifestuju, nešto ili neko će nam šapnuti šta je najbolje za nas. Da li su to Anđeli, da li je to naš Duhovni vodič, da li je to sam Bog-odgovore ćemo dobiti ukoliko se dovoljno posvetimo sebi, ukoliko radimo na sebi i ukoliko smo strpljivi i verujemo.

Jedno od mojih ustaljenih uverenja koje se pokazalo kao poprilično destruktivno po mene jeste da bi trebalo da se udam, imam dece i živim prosečan bračni, porodični život, što je dovelo do neuspešnog traganja za onim pravim, a večito sam nailazila na pogrešne koji su mi menjali tok želja mog suštinskog bića i unesrećivali me do srži. U vezama sam uvek bila druga osoba, nešto što nisam ja, večito sam očajnički pokušavala da se nasilno i neprirodno  uklopim u tuđe kalupe, pa sam iz svega toga izlazila nakaradno promenjena,a pritom vrlo, vrlo nesrećna, uznemirena, nezadovoljna…

Nije mi išlo sa muškarcima, zbog bolesti nikada neću imati dece, jer verovatno je Univerzum imao drugačiji plan za mene.

Posle svega, posle mnogo razmišljanja, mogu reću da sam zahvalna što mi je Bog poslao bolest koja me je naterala da ustanem iz udobne fotelje u koju sam ozbiljno počela da urastam.

Zahvalna sam i što mi je Bog  u vidu bolesti rasterao pogrešne ljude, pogrešne veze, što me je najprostije rečeno oslobodio od svih predrasuda, ustaljenih uverenja, nakaradnih uklapanja i večitog prilagođavanja drugima.

Dobili smo od Boga najvredniji dar koga na žalost nismo potpuno svesni, a to je SLOBODA IZBORA.  Ništa – ne mora, ništa – trebalo bi!

Da li sada moram da budem udata, imam decu i živim prosečan bračni život koji podrazumeva debele živce, toleranciju i kompromise, ukoliko je ta osoba spremna za saradnju i bar malo normalna, a ukoliko nije, kao što je bio slučaj sa mojim bivšim mužem, ostaje samo ili da ćutiš i trpiš zarad neke kobajagi zajednice ili da odeš, što je najbolje moguće rešenje.- Ne moram!

Moram li sada da idem na posao koji ne volim, koji me iscrpljuje, koji mi isisava energiju? –Ne moram!

Moram lin sada da se uklapam u zacrtane kalupe?-Ne moram!

Ali, sve to ne bih uspela da shvatim da bolest nije poslata u moj život, da mi nije osvestila najdragoceniji Božiji dar-slobodu izbora!

Zahvalna sam na osvešćivanju!

Autor: Katrina Gold

Žega i omorina… Vrućina toliko pritiska grudi i otežava disanje, da se čini da ću se svakog trena onesvestiti. Stotine ljudi prolaze kraj mene, kreću se kao mumije. Toplota i njih obara i samo koračaju, nemo, razmišljajući jedino o trenutku kada će se pred njima ukazati nekakav hlad.

Nailazim na jedinu klupu koju sam uočila u blizini i sedam na nju. Srećom, nalazi se ispod drveta i sada konačno mogu da odahnem jer sam u hladovini. Sunce se prkosno smeška probijajući svojim zracima kroz krošnje drveta, čisto da nagovesti da i dalje čeka….

Podižem glavu i posmatram ga kroz gusto zelenilo, gledam ga jednako prkosno kao i ono mene. Pa, da vidimo ko će duže! I baš u tom momentu, dok smo se posmatrali, desilo se nešto neobično.

Naime, sunce mi je na momenat zamračilo vid i kao da se odjednom otvorila neka kapija vremena kroz koju sam prošla. Sunčevi zraci i dalje su mi pržili lice, oči su mi bile sklopljene, ali sam na koži jasno osećala ledenu vodu.

Plutala sam opušteno, dozvoljavajući virovima da me bacaju gde god požele, slušala valove i prepuštala se svežini prirode. Hladilo mi se čitavo telo i bilo je veoma prijatno, ne mogu opisati koliko je prijala ova nenadana svežina u trenutku kada sam pomislila da će mi telo izgoreti, istopiti se i ostati samo mrlja na putu.

Osećala sam kako ponovo vazduh prolazi kroz moje nozdrve i širi se, krv struji venama, koža se ježi od hladnoće, kosa i lice su mokri… Prstima dodirujem oštro kamenje na dnu reke i ono prija – jer je ledeno…

„Da li ste dobro“ – čujem glas koji dopire negde iznad moje glave.

Otvaram oči i vidim nekoliko zabrinutih lica koja su me okružila. Shvatam da sam i dalje na klupi u parku, sunce mi prži lice, dok me jedna žena poliva vodom.

„Da, da, jesam“ – odgovaram zbunjeno, pitajući se šta se ovo upravo dogodilo…

Da li je ovo ono što zovu fatamorganom? Delirijum? Da li sam zaspala i sanjala? Nemoguće da je bio san, bilo je previše realno! Da li sam, možda, odlutala u drugu dimenziju; u lepo sećanje? Ili sam, možda, izdahnula na par trenutaka i završila u raju?

Šta god da se dogodilo, delovalo je kao spasenje, kao put kroz kapiju vremena, trenutni beg iz loše situacije…

Autor: Bojana Krkeljić