Ja sam osetila pravo samopouzdanje tek na početku četrdesetih. Tek kad me je počelo biti sramota vlastite dece, da ne živim ono čemu njih učim. Nisam bila dobar primjer žene koja ceni sebe. Odlučila sam da izađem iz zone komfora, iz uloge žrtve i preuzmem život u svoje ruke. Naravno to nije išlo tako jednostavno od danas do sutra. Trebalo je puno truda i rada na sebi, ali uspela sam .Na početku je to bilo jer sam htela da moja deca izrastu u jake ličnosti. Kasnije sam shvatila da je to bilo jedino ispravno za mene. Ipak još uvek se desi da zbog neke greške počnem sumnjati u sebe i svoje sposobnosti. Nakon toga se sve brže uspijem vratiti na put na kojem sam sigurna.

Dok sam ja rasla nikad mi niko nije rekao da treba sebe da stavim na prvo mijesto. Učili su me da budem poslušna, da radim onako kako drugi očekuju od mene i ni po čemu se ne izdvajati od drugih. Nikad nisam čula da su moji osećaji bitni, da slušam svoj unautarnji glas, niti da radim onako kako ja mislim da je najbolje za mene. Zato sam radila uvek šta su drugi očekivali i svoje osećaje sam ignorisala. Bilo mi je bitno da su drugi zadovoljni. Majka mi nije govorila  da vjerujem u sebe, da mogu postići sve što želim. Govorila mi je uvek da trebam biti poslušna supruga i poštovati starije. Od oca sam slušala da je muškarac taj koji donosi odluke u životu. On je uvek u pravu. Pa i ako se ne slažem s tim, kao dobra supruga ne smijem to dovoditi u pitanje. I tako sam godinama živela njihova uverenja sa kojima se nisam slagala. Ali nisam radila ništa na tome da to promenim.

Naravno da me majka nije znala učiti da imam samopouzdanje, kad ga ni ona nije imala. Ni nju niko nije učio. Bila je dobra majka i iz dobrih namera mi je prenosila svoje vrednosti u životu. Nikad se nije usudila misliti na sebe. Uvek je bilo važno  šta će drugi reći i misliti. Znam da mi je htela samo najbolje, ali ono što je za nju bilo važno u mojim očima nije bilo bitno. Trebalo mi je puno  vremena da odbacim te obrazce i napokon počnem živeti po svojim pravilima.  Zato danas moja ćerka sebe uvek stavlja na prvo mesto i ima svoj stav. Po svaku cenu. Pa čak i ako je mnogi ne vole zbog toga. Neće odstupiti ni milimetar od svog mišljenja.

Brutalno je iskrena i direktna a prije svega voli sebe. Ne znaju se svi nositi s tim i često se osećaju povređeno s njene strane. Ona ne bi uvredila nikog namjerno, nego jednostavno ne razmišlja o tome kako drugi vide neke stvari. Njeno samopouzdanje je toliko veliko da se ne plaši ničega što je čeka u životu. Radije će biti sama nego s nekim ko je ne ceni dovoljno. Ne radi nikad stvari da bi se svidjela drugima i nije je briga šta će neko o njoj misliti. Čista je suprotnost od mene u njenim godinama i jako sam ponosna na nju. Istina je da joj to nekad može stajati na putu, ali isto tako verujem da će sve prepreke prevazići sa puno manje truda nego ja. Sad znam da je svaka žena u stanju sve probleme rešiti sama i iz svake bitke može izaći kao pobednik. Puno bi mi mirnije  protekao život da sam u to ranije verovala. Divim se ženama koje zrače samopouzdanjem i ne sumnjaju u svoje sposobnosti. Koje nemaju grižnju savest, ako misle na sebe i svoje potrebe. Samopouzdanje je nešto što sam teško stekla i ne bih ga se odrekla ni po koju cenu. Drago mi je da ga nove generacije imaju na pretek i nadam se da će znati da ga koriste.

Autor: S.M.

Današnji dan vredi i trebate da ga slavite iz jako bitnog razloga. A razlog je taj što je ovaj današnji dan zapravo Božiji, a on ga je zbog svoje dobrote i milosti prema ljudskom rodu podelio sa svima nama.

I ispada da je svaki dan našeg života naš, i jeste. Dat nam je sa namerom da u njemu budemo plemeniti prema drugima, puni ljubavi prema Bogu, i milostivi prema sebi. U tom pogledu je svaki dan naš. Bog nam je dao dane da bi u njima stvarali ljubav prema svemu što imamo, baš onako kako je On razvio i širio svoju ljubav prema nama.

A mi ljudi, opterećeni time kako da sebi steknemo materijalne uslove za život, tako iz dana u dan zaboravimo na to da su dani Božiji. Udaljimo se od njega i upadnemo u iluziju toga da nemamo potrebe da se radujemo svakom danu i da nemamo potrebe da se zahvaljujemo za svaki dan jer su dani i onako naši. Šta se tada desi? Tada nastaje opšte nezadovoljstvo svojim životom.  To se dešava svakom od nas ko zaboravi  Boga.

Tada počinje period u kome nam uglavnom ništa ne ide onako kako treba i onako kako bi smo mi želeli.

Zašto to bude tako? Pa sigurno zato što smo udaljeni od našeg tvorca, od izvora koji nas jedini održava u životu. Kroz svoju ljubav i kroz svoju dobru volju.

A šta mi iz nesavladanih potreba i iz neznanja radimo?

Mi iz dana u dan hulimo na sve što nam je obezbedio, stalno nam nešto ne odgovara, stalno bi mi još. Stalno od Njega nešto tražimo, pa čak i zahtevamo, a retko mu kažemo hvala ti Bože. A nadamo se dobrom od Njega. On će nam svakako dati dobro jer je pun ljubavi za svakoga od nas. Međutim, ipak će nas pre toga podsetiti i opomenuti koliko znamo da budemo nezahvalni i oholi.

Svako sledeće jutro u trenutku kada otvoriš oči seti se da je upravo tada Bog svoj dan podelio sa tobom. Primi tu čast sa puno radosti i zahvalnosti. Sa tim stavom ne možeš biti nesrećan čovek.

Autor: Milica Đorđević

Da li prolazi vreme ili prolazimo mi? Kažu i da vreme ne postoji, da imamo samo sada. Da živimo jedino u sada. A jesmo li svesni toga? Rekla bih da često ne. Glava nam je u juče ili već brine o sutra. Da ironija bude veća, ne vladamo ni jednim, ni drugim. Kažu i da smo mi odgovorni, jer mi gradimo svoj život, ali da li je to uvek naša svesna radnja? Kamo sreće! Da nismo već programirani raznim nekorisnim kodovima, mogli bismo sve prikačiti sudbini. I kačimo joj, kao da je stvarna osoba, koja nam vuče konce. A vučemo ih sami i vuče naša duša. Izbori iznova i iznova. Jer nema kraja. Ali prolazimo. I u tom prolazu učimo, padamo i nastavljamo. Ponekad više provedemo na tom dnu, a mogli bismo pasti kao na trambolinu. Pa se odraziti svaki put, jer znamo da ćemo se iznova bezbedno dočekati.

Divan je taj život. Možda ne uvek lep, ali je svakako savršen. Najbolji koji možemo imati, čak i kada toga nismo svesni. Možda nam je lakše da verujemo da je tako. Te da nema greške u ovom nam univerzumu. A mi se i dalje hvatamo za greške, i svoje, i tuđe. A glupo je, u prolazu smo, u procesu učenja. A učenici greše. Ma ko je uopšte nadležan da nam broji greške? Brojimo li ih mi svojoj deci? Ne, jer znamo da to što rade je najbolje što mogu. Da znaju, uradili bi bolje. Tako i mi, večita deca, mada se neki busaju da su nepogrešivi odrasli. Nisu i njima zapravo treba najveća „nega“, pa da shvate da smeju da greše. Jer, u prolazu smo.

I znate šta? Zahvalna sam za mnoge stvari koje su deo mog života. Ponosna sam za sve ono što znam da sam dobro uradila. Davala sam sve od sebe nesebično, ako je to moglo da usreći nekoga. I ne kajem se za svoje postupke, jer sam iz svakog iskustva, kroz svaku situaciju i od svake osobe na mom putu ponešto „pokupila“. A i grešila sam sigurno. Nisam brojila, koga je i briga za to. Samo sam u prolazu.

Autor: Ana Milovanović