Da li prolazi vreme ili prolazimo mi? Kažu i da vreme ne postoji, da imamo samo sada. Da živimo jedino u sada. A jesmo li svesni toga? Rekla bih da često ne. Glava nam je u juče ili već brine o sutra. Da ironija bude veća, ne vladamo ni jednim, ni drugim. Kažu i da smo mi odgovorni, jer mi gradimo svoj život, ali da li je to uvek naša svesna radnja? Kamo sreće! Da nismo već programirani raznim nekorisnim kodovima, mogli bismo sve prikačiti sudbini. I kačimo joj, kao da je stvarna osoba, koja nam vuče konce. A vučemo ih sami i vuče naša duša. Izbori iznova i iznova. Jer nema kraja. Ali prolazimo. I u tom prolazu učimo, padamo i nastavljamo. Ponekad više provedemo na tom dnu, a mogli bismo pasti kao na trambolinu. Pa se odraziti svaki put, jer znamo da ćemo se iznova bezbedno dočekati.
Divan je taj život. Možda ne uvek lep, ali je svakako savršen. Najbolji koji možemo imati, čak i kada toga nismo svesni. Možda nam je lakše da verujemo da je tako. Te da nema greške u ovom nam univerzumu. A mi se i dalje hvatamo za greške, i svoje, i tuđe. A glupo je, u prolazu smo, u procesu učenja. A učenici greše. Ma ko je uopšte nadležan da nam broji greške? Brojimo li ih mi svojoj deci? Ne, jer znamo da to što rade je najbolje što mogu. Da znaju, uradili bi bolje. Tako i mi, večita deca, mada se neki busaju da su nepogrešivi odrasli. Nisu i njima zapravo treba najveća „nega“, pa da shvate da smeju da greše. Jer, u prolazu smo.
I znate šta? Zahvalna sam za mnoge stvari koje su deo mog života. Ponosna sam za sve ono što znam da sam dobro uradila. Davala sam sve od sebe nesebično, ako je to moglo da usreći nekoga. I ne kajem se za svoje postupke, jer sam iz svakog iskustva, kroz svaku situaciju i od svake osobe na mom putu ponešto „pokupila“. A i grešila sam sigurno. Nisam brojila, koga je i briga za to. Samo sam u prolazu.
Autor: Ana Milovanović
