Porodičnu idilu prekida rađanje poslednjeg deteta, Bena. Po čemu je on drugačiji?

Doris Lesing je britanska autorka, dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2007.godine. Ostaće zapamćena kao jedna od najstarijih dobitnica Nobelove nagrade, uručena joj je u njenoj osamdeset i sedmoj godini. Najpoznatiji roman je Zlatna beležnica mada mnogi čitaoci se izjašnjavaju drugačije, da je ova knjiga nešto što im je promenilo pogled na celokupan rad date književnice.

Roman govori o mladom bračnom paru, koji je najviše na svetu želeo veliku porodicu i kuću. Harijet je rodila četvoro dece, i san o velikoj kući u koju mogu svi da stanu napokon je postao stvarnost. Beskrajno su uživali gledajući kako se deca igraju na terasi i u dvorištu. Često su im u posete dolazili prijatelji i porodica. Harijet je obožavala Božić, jer je uvek kuća bila puna. Nikada joj nije bilo teško da sprema hranu za sve svoje prijatelje.

Onda je ponovo ostala trudna, njeno prethodno četvrto dete je tek napunilo godinu dana, na samom početku trudnoće imala je čudan osećaj vezano za bebu. Pribojavala se da sa bebom neće biti sve kako treba.

Slede opisi njene trudnoće koji su u najmanju ruku čudni, pomeranje bebe poredi sa ubodima, kao da u utrobi nosi životinju koja ima krljušt i koja pokušava da je izgrebe. Spisateljica je dosta  prostora u romanu posvetila intuiciji. Ona je smatrala da je intuicija deo žene, nerazdvojni deo. Posebno je zastupala mišljenje da majka povezana sa svojim detetom do kraja svog života, i da može da ga oseti, bez obzira na udaljenost između njih.

Kada se porodila svi su bili šokirani, njeno peto dete kome su dali ime Ben, nije bio kao ostala deca. Ona je u početku krivila sebe, jer je trebala da spreči da on takav dođe na svet. Trebala je na vreme da mu preseče pupčanu vrpcu, da se ne muči na ovom svetu koji ga neće razumeti.

Onog trenutka kada je na svet došlo dete kome je trebalo pažnje duplo više nego ostaloj zdravoj deci, brak i porodica su počeli da se raspadaju. Ostala deca su sve češće imala napade ljubomore, a brat koji je rođen pre njega mu nikad neće oprostiti jer nije imao majku za sebe ni celu godinu.

Ben je imao svoju sobu, koja je bila zaključana da on ne bi mogao da odluta. Imao je na prozorima rešetke, jer su se plašili da bi mogao da skoči kroz prozor.

Prijatelji i porodica im više nisu dolazili, plašili su se Bena. Bilo im je žao Harijet, ali nisu nalazili prave reči, pa su jednostavno prestali da se javljaju.

Kako se Harijet osećala?

Zašto ga nije dala u dom i posvetila se drugoj deci?

Da li se Ben može snaći bez majke?

Roman koji tematizuje jednu ozbiljnu temu. O detetu sa posebnim potrebama, majci koja pokušava da izbalansira između zdrave dece i Bena. Roman koji se čita u jednom dahu, iščekivajući kako će se Ben snaći u ovom svetu.

Autor: Dragana Milutinović

Bernat ima 100 dana da pronađe najveći dijamant na svetu i odnese ga ocu devojke u koju je zaljubljen kako bi on pristao da ga prihvati za zeta. U svojoj potrazi Bernat će upoznati različite ljude – dobre, požrtvovane, sebične i licemerne, a svako od njih će na neki način uticati na njega. Baš zato, na putovanju će najbolje upoznati samog sebe i od neiskvarenog deteta postaće ozbiljan mladić spreman da učini sve za svoju najveću ljubav i za svoje ideale.

Ova knjiga je prvenac Ramona Kamposa, koji mi je i pre čitanja bio veoma drag pošto stoji iza nekih od mojih najdražih španskih serija – Gran hotel, Alta mar, Las chicas del cable… Veoma mi je prijao njegov stil pisanja, kao i to što je odabrao da nam kroz jednu knjigu čija je osnovna tema lagana predstavi i neke teške priče, ali i veoma realistično prikaže kako je izgledao život bogatih, a kako život robova krajem XIX veka. Sam završetak romana mi deluje kao da postoji mogućnost za nastavak koji bih rado pročitala.

Pisac nam priča o borbi za slobodom, o želji pojedinaca da poseduju što više materijalnih bogatstava, ali i o trenucima kada shvatimo da nam bogatstvo ne znači ništa, jer nam ono ne može spasiti život, ne može nas voleti ili paziti onda kada nam je to potrebno.

Najdraži delovi su mi bili oni u kojima sam čitala zanimljivosti o načinu izrade dijamanata, kao i različite informacije koje može da zna samo pravi draguljar.

Ipak momenat koji je na mene ostavio najveći utisak jeste paralela, koju pisac mudro provlači, između robova koji su za svog gospodara isti kao neka stvar i kojima se lako trguje i Izabele, koja je za svog oca isto roba koju bi rado menjao za dijamant. Ovo nam svedoči o tome da često ni oni čiji nam život deluje savršeno nisu srećni, jer nisu slobodni. Ako mene pitate, dijamanti su prolazni i lepo ih je posedovati, ali je mnogo lepše imati svoju slobodu i pravo da odlučujemo sami za sebe.

Uz ovu knjigu sam poželela da dodatno istražim period u kojem se radnja dešava. Osim toga, reči Ramona Kamposa su me navele da se zapitam koliko daleko bih ja bila spremna da odem zbog ljubavi i koliko ustvari mi možemo da razlikujemo pravu ljubav i iluziju.

Autor: Milica Barać