Danas jedna posebna tema. Imam potrebu da pišem o muzici o toj neopipljivoj umetnosti koja nam svima u nekim trenucima ulepšava život, čak i spašava isti svojom lekovitošću i lepotom. Danas želim da istaknem važnost muzike za osobe sa invaliditetom iz moje perspektive.

Da doživljaj  bude potpun ja slušam muziku dok pišem ovaj tekst. Meni je muzika u mnogo životnih situacija bila najbolji saveznik, i sa sigurnošću mogu reći da muzika može pružiti mnogo benificija  svakoj osobi zbog toga što kvalitetna i dobra muzika budi osećaj za ritam, za pokret, za emociju, za umni zaključak. Osoba na osnovu ritma, melodije, i teksta treba doneti umni zaključak da li joj se dopada određena muzika. Što zahteva proces reagovanja, promišljanja i zaključivanja. Što pokazuje da su sve funkcije čoveka u tom procesu uključene. Što je dobro za svaku osobu sa invaliditetom. Sledeći benefit koji muzika pruža je dobro raspoloženje i lučenje serotonina hormona sreće. Poenta je da se uz muziku u čoveku sve brže razvija. Muzika deluje delotvorno na svaku nervnu ćeliju čovekovog uma, na svaki atom čovekovog tela ali takođe i na svaki pedalj čovekove duše. Pisanje ovog teksta uz muziku za mene je bilo kao terapija za moj um, za moju psihu, za moje telo, i za moje emocije. I trenutno mislim da nema veće lepote od ove.

Zbog toga otvoreno molim sve ljude koji čitaju ovaj tekst da ne zanemare značaj dobre muzike u njihovom životu pogotovo ne sada kada smo imali posla sa ovom pandemiom i svim ostalim nesrećnim okolnostima kojima smo bili pogođeni.

Autor: Milica Đorđević

Uragan ljudi žuri i juri ali gde? Da li su krenuli ka putu svojih snova i sreće. Ili si možda i ti kao i oni zanima te samo novac.

Svi najčešće imamo samo dva problema. Nemamo vremena ili nemamo novca. U životu trebamo stvoriti balans. Vreme stoji ali mi prolazimo. Sekunde života se ne vraćaju. Tvoja porodica i pravi prijatelji neće gledati novac već vreme koje si proveo sa njima. Vreme niže uspomene. Ne dozvoli da vreme tvojoj porodici prođe bez tebe. Jer možeš shvatiti kasno. Svima nama je potreban novac u ovo ludo doba. Budi ekonomičan. Nađi posao svojih  snova. Kada radimo posao koji volimo imamo snagu volje i pre ćemo završiti i imati vremena za našu porodicu. Novac je samo sredstvo. Ne dozvoli sebi da ti radiš za njega već on za tebe. Često nam se život svodi na probleme. Zbog vremena ili novca. Koliko puta si proveo noć svađajući se sa partenrom samo iz dva razloga?

Vreme i novac. Da li partener želi više vremena da mu posvetiš i pažnje ili novac sa kojim želi kupiti nešto novo, imati za hranu ili platiti dug koji možda gomilate. Ne pravi iste greške svaki put. Ostavi sve što radiš i kreni kući.  Čeka te ručak sa porodicom mozda i nasmejana dečija lica. Ne dozvoli da se ponovo rastuže. Svaki problem je rešiv. Svako ko je borben i istrajan naći će rešenje. Veruj sebi. Budi srećan. Jer sve to prođe. Mi prođemo. Dođemo. Budemo i nestanemo. Samo putnici kroz vrme života. Vreme ostaje i posle nas. Iskoristi ga pametno dok možeš. Kao što je Maja Volk rekla ljudi nekada ne znajumsvoj cilj. Ali kada dobiju „čika Raku“ njihovi ciljevi za krako vreme budu kristalno jasni. Ne dozvoli da dođe do toga. Ne budi kao slon. Dok je bio mali vezali su mu nogu kanapom. Nije mogao da pobegne ni da je pokida. Kada je postao stariji i veći jedan šut bi bio dovoljan da prekine kanap ali on to nijr uradio. Bio je umoran od pokušaja, nije bio dovoljno borben. U svakoj lošoj situaciji gledajte dobro.

Zamislite ženu koja je operisana sa kreštavim glasom. Pita se kako će njen život sada izgledati, šta da radi i kako da zarađuje novac. Pada joj na um da može sa takvim glasom glumiti u crtanom filmu tačnije pozajmiti glas. Dakle, kada pomisliš da je sve tako crno, nije ima puno šarenila koje trebaš otkriti. Novac uvek možeš zaraditi, ali sa njim ne možeš kupiti ljubav voljenih osoba i vreme.

Autor: Katarina Radičević

Retko izgovaram „volim te“. Iako znam mnogo da volim. Valjda jer ni meni te dve reči ne znače toliko, ukoliko “čujem” dela. Opekoh se na vatri neiskrenosti, pa mi sada prija toplina isrenih osmeha. Umem da prepoznam one izveštačene i nazorne, pa mi iznova okreću želudac. I od takvih se sklanjam na vreme, da ne kvarim svoj savršeni metabolizam.

Obožavam onaj nežni pogled i široki osmeh nepoznate žene, od pre neki dan. Uzvratih joj, dok smo gledale dečaka kako veselo trčkara. Ne znamo se, ali nas troje podelismo sreću, u trenutku. Možda je trebalo da viknem „volim vas“, no bilo bi suvišno za tu prelepu tišinu kikota.

Možda je i onaj stari, kome dadoh hranu dok je prosio, hteo da mi kaže da me voli? Možda ga ne bih čula, žurila sam da mi ne bi video suze koje izazva njegov zahvalni pogled. Ili ona malecka ispred Maksija, što je bojažljivo prihvatila sladoled od mene, možda ne bi razumela da sam joj rekla da je volim.

Moj bratanac koji prileti i zagrli mi noge, pa ga jedva stignem i ljubim u glavicu, nema on vremena da sluša koliko ga volim. Ili njegova seka, koja „guguče“ i smeulji se na moje glupiranje, da li dovoljno oseća ljubav dok i ja gugučem u njenom stilu, pa njene okice oduševljeno svetljucaju.

A onaj zagrljaj, dok nemoćno plačeš i misliš da je kraj sveta, da l je dovoljan ako je bez reči? Oo, kako samo prija, pa lakše podneseš tu hladnu tišinu prihvatanja. A poljubac? A duboki pogledi u dušu?  To je mnoogo više od tih sedam slova.

Ne govori se „volim te“, pre nego se pokaže. A kada se dovoljno pokazuje, tada reči nisu neophodne. Osim ako baš hoćeš i govorom da (po)kažeš snagu svoje ljubavi.

Autor: Ana Milovanović