Od malena nas prvo uče da moramo davati pažnju drugim ljudima zato što je to osnova kulture i vaspitanja. I mi to prihvatamo kao nepisano pravilo i kao najispravniji model ponašanja. On i jeste najispravniji model ponašanja. Međutim ne primenjuju ga svi nažalost  i često u nekom životnom razdoblju doživimo iskustvo u kome od druge strane ne dobijemo istom merom pruženu pažnju, razumevanje, poštovanje i ostale moralne vrednosti. Onda se mi zbog toga zatvorimo i posumnjamo da trebamo od srca drugima da dajemo moralne vrednosti. U najgorem slučaju prestanemo ih istom merom uzvraćati u zavisnosti od naše emotivne traume.

Vođeni prošlim iskustvom stvaramo uverenje da je davanje besmisleno ulaganje energije i to nas uverenje iznutra suštinski menja i stvara nam drugačiju sliku o moralnim kodeksima i vrednostima. A to nam jedino mogu sačuvati zdrave granice koje postavimo sebi koje neće moći da pređu ljudi poput tih koji imaju takve namere prema nama.

Dok pak sa druge strane iste medalje nekad dajemo previše preko svake naše granice, to često činimo iz velike ljubavi i vezanosti za neku osobu i ako vidimo da ulaganje u naš odnos nije ravnopravno, mi svesno žmurimo na jedno oko kao nema veze. Te na izgled sulude postupke činimo i iz nadljudske potrebe da za nekog učinimo neko dobro delo i iz želje da tog nekog učinimo srećnim i pokažemo mu koliko nam je vredan. Iz te goruće želje da nekom činimo samo dobro bez obzira da li on činio nama ili ne, mi znamo da izgubimo sebe jer ne znamo da postavimo granicu koja će nas „štititi“. Ako trud i ulaganje u odnos nije obostran, a mi ostajemo u tom odnosu, bez da išta radimo već samo eto trpimo sigurno ćemo u jednom trenutku izgubiti sebe.

Gubimo sebe u smislu stvaranja nama naših ličnih nesigurnosti, koje se odražavaju sumnjanjem u sebe i svaku našu vrednost.

Tu sumnju prati povlačenje u sebe, a sva ta stanja se nazivaju gubitak samopouzdanja i samopoštovanja. Tada prestanemo imati kriterijume i počinjemo spuštati svoje standarde jer mislimo da mi ne valjamo. Ili čak potpuno svesno to trpimo jer mislimo „pa ajde ne ide nikako drugačije, a ja ne želim da izgubim ovu osobu vredna mi je bolje da nastavim kao i do sad. “ To je već ozbiljan stepen svesnog samopovređivanja po mom mišljenju. To nije dobar način, ako odnos nije dobar treba da postoji granica i to visoka. Pa čak ni ne treba da postoji takav odnos. A ne da za mrvicu pažnje i naklonosti i „tobože“ ljubavi dajete sve svoje emocionalne resurse iz sebe, nekome ko neće za vas malim prstom da mrdne. Što bi Ruška Jakić rekla „Ne nikako“.

I sad mi ostaje da ti kažem kako se ja trudim da se zauzmem za sebe, i kako još uvek učim da to „ne daj na sebe“ sprovedem u delo i da primenim kad treba u određenoj situaciji. Ali samo kad treba, ne uvek jer nadam se da ne želiš postati okoreli egoista. Samo zapamti to se uči.

To ćeš uspeti da primeniš tako što ćeš se odmaknuti od ljudi ti ni malo ne uzvraćaju ono što ti njima pružaš, koji se čak ni ne trude da to urade. Da se odmakneš od ljudi zbog čijih se postupaka manje vredno u odnosu na njih. Da se odmakneš od ljudi pored kojih se osećaš nesigurno u sebe. To je tvoja najveća snaga koju imaš u takvim situacijama i koju možeš upotrebiti da bi sebe i druge postavio na pravo mesto. Nije uvek lako to uraditi, razumem ali je vredno, zbog tebe same.

Autor: Milica Đorđević

Zašto je ljudima teško da kažu ne?

Uglavnom imamo problem da kažemo NE zbog toga što ne znamo kako da pratimo svoje potrebe i želje . Ne znamo da postavimo svoje granice!

Veština da kažemo ne, otvara vrata za mnoge važne potvrde u  našem životu.

Ne treba da prihvatamo ono  što nam se ne sviđa jer mučimo time sebe zbog  pristojnosti i tudjih očekivanja.

Reći NE ne znači trajno odbijanje i odbacivanje osobe kojoj to govorimo. Način na koji to treba da uradimo zapravo znači veštinu komunikacije. Na pravi način izgovoreno NE čuva odnos i obezbedjuje poštovanje sopstvenih želja i granica.

Kada kažemo NE kažemo ga zahtevu koji nam je upućen, a ne osobi koja ga izgovara.

Izgovaranje reči NE je podjednako izazovno kako za onog ko ga izgovora tako i za onog kome je upućena.

Veliki broj  osoba ima stalnu potrebu da  bude u službi drugih i na taj način kontinuirano generiše disbalans unutar sebe. Duboko ukorenjeno ona ima uverenje da nije dovoljno dobra i da svaku potvdu svoje vrednosti mora da dokaže i zasluži tako što će ispunjavati očekivanja drugih ljudi.
Ne retko ova stanja prati i osećaj krivice koje osobe nose u sebi i koji doprinosi njihovoj  uznemirenosti i nespokoju i usmerava ka spremnosti da sve urade  za druge ne bi li ih to dovelo do toga da su “dovoljno dobri”.

Ovim osobama nije bliska ideja da su samim tim što postoje već vredni ljubavi i da nju ne treba “zasluživati”.

Ideja da su vredni ljubavi samo svojim postojanjem za njih  je strani pojam.

Jedna od ključnih stvari oslobađanja ovog kalupa je učenje izgovaranja  NE, bez osećanja griže savesti.

Ukoliko stalno govorite DA, ne uzimajući nikada u obzir svoje potrebe, želje, prioritete, vemenom zapravo gubite poštovanje drugih ljudi jer oni stiču utisak da nemate svoje ja! Kao ni svoje mišljenje i stav o mnogim stvarima. To će vremenom uticati i na topljenje vašeg samopouzdanja.

Nezdravo je stalno biti na raspolaganju drugima. To neminovno dovodi i do situacije da očekivanja drugih stalno rastu i bez postavljanja zdravih granica oni će početi da upravljaju vašim vremenom i vašim životom.

Značaj sposobnosti da kažete NE veoma je važan i predstavlja izraženo važan segment na putu “posložite sebe na putu ka harmoniji”.

Na temu veština razgovora Vladeta Jerotić kaže: „Velika je to veština umeti razgovarati sa ljudima.“

To je veština koja se uči i usavršava. Hajde da eksperimentišemo i vidimo šta je to što vama pomaže da ne izgubite sebe ako ne naučite da kažete NE.

Izražavanje pozitivnog NE može promeniti naše živote!

Autor: Snežana Todosijević

Motiv

Ig profil: motiv_centar_za_licni_razvoj

Dok se tvoje srce lomilo oko snova i želja ko je stajao uz njega? Postoje osobe koje će uvek reci MOŽEŠ TI TO! Koliko je ta rečenica ispravna? Završi srednju školu i upiši fakultet jer MOŽEŠ TI TO! Nađi posao i ako ti ne odgovara MOŽEŠ TI TO!

Koliko je tuđa podrška nekada odličan način da nas uništi. Trebamo shvatiti da sami možemo komponovati život po meri. Drugi to ne mogu uraditi za tebe. Budi tih. Kreći se polako u svojoj tišini i ne dozvoli da bilo ko dazna tvoje sledeće korake. Ne brini se ako imaš loš dan to je samo još jedna životna lekcija u nizu. Nekada je čoveku potrebno da bude sam. Sam sa svojim mislima, vizijom, mapom i kompasom ka ostvarenju snova. Ne traži da svet bude bolje mesto, on se ne menja. Ali ti možeš u moru istih budi unikatan. Drugima putanju ne možeš ispraviti ali sebi možeš. Mali koraci koje nižeš iz dana u dan doneće veliki uspeh, ali znaj da pobeda dolazi sporo.

Čak i kada se desi da ne uspeš ne budi tužan, to je šansa za novi uspeh ka kojem ćeš ponovo krenuti ali na pametniji način. Nema potrebe da razmišljas danima, ne odugovlači uradi to, jer ti to MOŽEŠ! Strpljene je vrlina. Sve dok radiš svaki korak sa strpljenjem uspesi će tiho dolaziti. Ako želiš promenu, jedino si ti zadužen za nju. Budi ponosan na svoje uspehe jer je puno napora uloženo u njih, bez obzira sta  drugi mislili. Nikada nije postojala gužva na putu do uspeha. Da li će put ka uspehu biti lak? Ne! Da li će vredeti? I te kako hoće. Ako tvoji ciljevi nisu kao ostali nema veze, budi sam. Jer nismo svi isti. Svaki put kada plan ne ide, promeni ga. Ali nikada ne menjaj cilj. Kada je noć tamna ne brini sunce uvek izlazi posle nje. Znaš kako kažu tvoja priča još uvek čeka da bude napisana. Nikada nisi pobedio ako si bio prvi. Bitno je da budeš bolji nego što si bio.

I ako izgleda nemoguće udahni duboko, razmisli i kreni dalje ka putu snova. Budi jak, istrajan i borben jer TI TO MOŽEŠ! Što je borba teža, pobeda je slađa. Svaki nov dan je nova šansa za uspeh.

Autor: Katarina Radičević

Oduvek sam volela da se šalim. Odrasla sam tako, gledajući kako se ljudi oko mene šale. I jedan, i drugi deda šaljivdžije. Pa sve te njihove priče, šta su radili u mladosti i kako su druge zezali. Neko bi se danas, zbog tih šala, ozbiljno naljutio. A najviše su zafrkavali jedan drugog, ko Žika i Milan u filmu.

Ljudima danas fali smeha. Ozbiljnost se uvukla u naše živote. Sva ta jurnjava nas samo više otuđuje. Borba za egzistenciju i ko će da nagrabi više, a životi prazni, jer je sve manje radosti.

Sećate li se kad ste se poslednji put smejali do suza? Ono da te zaboli stomak, pa se smeješ tome kako se drugi smeju, pa to traje, pa se smiriš, pa iznova prasneš u smeh. Verujem da se sećate one reklame kad čovek uđe u autobus i krene sam da se smeje, pa se na kraju svi zajedno smeju. Koga je briga čemu se smeješ, ako će to navući osmehe i drugima.

Čitala sam o ljudima koji su bolovali od najtežih bolesti, u bolnici su imali terapiju smehom. Da, u jednoj prostoriji su mogli da izaberu razne komedije ili neke druge šaljive sadržaje i viceve, i nekim čudom su se oporavljali lakše. Jer radost i jeste pravo čudo, koje nam danas svima barem malo fali.

Uvek se nekako vratim na decu i to kako su oni najbolja „terapija“, jer su čista radost. I radost, a i veliki učitelji nama odraslima, što mislimo da smo prepametni, a pojma nemamo kako zapravo treba živeti.

Volela bih da ponovo zaživi radost među nama. Da brinemo manje, a smejemo se više. Da se igramo više, pa gde su nestale sve one silne društvene igre, igra li ih i sada neko satima? Ako već druženje pokušavaju da nam oduzmu, hajde da barem odbranimo (o)smeh.

Autor: Ana Milovanović