Od malena nas prvo uče da moramo davati pažnju drugim ljudima zato što je to osnova kulture i vaspitanja. I mi to prihvatamo kao nepisano pravilo i kao najispravniji model ponašanja. On i jeste najispravniji model ponašanja. Međutim ne primenjuju ga svi nažalost i često u nekom životnom razdoblju doživimo iskustvo u kome od druge strane ne dobijemo istom merom pruženu pažnju, razumevanje, poštovanje i ostale moralne vrednosti. Onda se mi zbog toga zatvorimo i posumnjamo da trebamo od srca drugima da dajemo moralne vrednosti. U najgorem slučaju prestanemo ih istom merom uzvraćati u zavisnosti od naše emotivne traume.
Vođeni prošlim iskustvom stvaramo uverenje da je davanje besmisleno ulaganje energije i to nas uverenje iznutra suštinski menja i stvara nam drugačiju sliku o moralnim kodeksima i vrednostima. A to nam jedino mogu sačuvati zdrave granice koje postavimo sebi koje neće moći da pređu ljudi poput tih koji imaju takve namere prema nama.
Dok pak sa druge strane iste medalje nekad dajemo previše preko svake naše granice, to često činimo iz velike ljubavi i vezanosti za neku osobu i ako vidimo da ulaganje u naš odnos nije ravnopravno, mi svesno žmurimo na jedno oko kao nema veze. Te na izgled sulude postupke činimo i iz nadljudske potrebe da za nekog učinimo neko dobro delo i iz želje da tog nekog učinimo srećnim i pokažemo mu koliko nam je vredan. Iz te goruće želje da nekom činimo samo dobro bez obzira da li on činio nama ili ne, mi znamo da izgubimo sebe jer ne znamo da postavimo granicu koja će nas „štititi“. Ako trud i ulaganje u odnos nije obostran, a mi ostajemo u tom odnosu, bez da išta radimo već samo eto trpimo sigurno ćemo u jednom trenutku izgubiti sebe.
Gubimo sebe u smislu stvaranja nama naših ličnih nesigurnosti, koje se odražavaju sumnjanjem u sebe i svaku našu vrednost.
Tu sumnju prati povlačenje u sebe, a sva ta stanja se nazivaju gubitak samopouzdanja i samopoštovanja. Tada prestanemo imati kriterijume i počinjemo spuštati svoje standarde jer mislimo da mi ne valjamo. Ili čak potpuno svesno to trpimo jer mislimo „pa ajde ne ide nikako drugačije, a ja ne želim da izgubim ovu osobu vredna mi je bolje da nastavim kao i do sad. “ To je već ozbiljan stepen svesnog samopovređivanja po mom mišljenju. To nije dobar način, ako odnos nije dobar treba da postoji granica i to visoka. Pa čak ni ne treba da postoji takav odnos. A ne da za mrvicu pažnje i naklonosti i „tobože“ ljubavi dajete sve svoje emocionalne resurse iz sebe, nekome ko neće za vas malim prstom da mrdne. Što bi Ruška Jakić rekla „Ne nikako“.
I sad mi ostaje da ti kažem kako se ja trudim da se zauzmem za sebe, i kako još uvek učim da to „ne daj na sebe“ sprovedem u delo i da primenim kad treba u određenoj situaciji. Ali samo kad treba, ne uvek jer nadam se da ne želiš postati okoreli egoista. Samo zapamti to se uči.
To ćeš uspeti da primeniš tako što ćeš se odmaknuti od ljudi ti ni malo ne uzvraćaju ono što ti njima pružaš, koji se čak ni ne trude da to urade. Da se odmakneš od ljudi zbog čijih se postupaka manje vredno u odnosu na njih. Da se odmakneš od ljudi pored kojih se osećaš nesigurno u sebe. To je tvoja najveća snaga koju imaš u takvim situacijama i koju možeš upotrebiti da bi sebe i druge postavio na pravo mesto. Nije uvek lako to uraditi, razumem ali je vredno, zbog tebe same.
Autor: Milica Đorđević
