Kada otvorite knjigu „Šunkinin portret“ preselićete se u Zemlju izlazećeg sunca. Na malo više od 100 stranica naučićete dosta toga o Japanu, umetnosti i ljudima. „Ko su zaista oni kojima se divimo, uz čiju muziku zanemimo i puštamo suzu?“, pitanje je koje se samo nameće nakon čitanja ovog dela.
Život Koto Mozuje, poznatije kao Šunkin, promenila su dva trenutka. Prvi, kada je izgubila vid i drugi, kada je izgubila svoju lepotu. Koto se nakon gubitka vida posvetila muzici. Njen talenat nema kraja, ali isto tako ni njena gordost i sujeta nemaju granice. Kroz život je prati Sasuke, mladić koji uči zanat u prodavnici njenog oca, a kasnije postaje njen lični sluga i njen ljubavnik.
„Ljubavna“ priča Šunkin i Sasukea je jedna od najbizarnijih i najneobjašnjivijih koje sam ikada pročitala.
Šunkin Sasukea tretira kao slugu kroz celu radnju ove knjige, a on njeno ponašanje smatra apsolutno normalnim. Čak je i počastvovan time što je ona odabrala da je on služi. Šunkin je predstavljena kao dosta okrutna. Ona se iživljava nad svojim đacima. Ne trpi greške i smatra je da je u svemu bolja od drugih. Surovost koju glavna junakinja ispoljava prema deci mi je posebno smetala, ali shvatam da je autor ovim odabranim scenama želeo da doprinese izgradnji njenog lika. Sa druge strane, Sasuke je predstavljen kao požrtvovan, podređen željama svoje gospodarice i pomalo opsednut njenom dobrobiti. Neki ljudi ne mogu da pobegnu iz kaveza u kojem se nalaze. Dok Sasuke svesno bira da ostane u kavezu u koji je smešten. Ako mene pitate, ovde se postavlja pitanje koliko je on uopšte bio Šunkinina žrtva, a koliko je sam sebi nametnuo određene norme ponašanja i granice trpljenja.
Šunkin je žena koja je više volela ptice i savršeno odsvirane note, nego ljude, koja je ulagala u sebe štedeći na onima koji su je služili i koja nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Ona je primer gaženja društvenih normi i svojeglavog ponašanja u vreme kada tako nešto nikome nije ni padalo na pamet. Živela je onako kako je želela, ugađala je sebi i nije marila za mišljenje drugih.
Verujem da sam kroz ovu knjigu stekla dobar uvid u japanski mentalitet i način življenja. Isto tako, mislim da su mi neke stvari bile čudne i posebno šokantne zbog kulturoloških razlika. Ne bih rekla da je ovo priča o ljubavi, ali rekla bih da je ovo priča o talentu i umetnosti koji su iznad svega, iznad pravila ponašanja, emocija i pojedinaca.
Talenat se pamti, o njemu se priča čak i kada nas više ne bude i upravo zato on nam dopušta sve.
Autor: Milica Barać
