Odgajana sam tako da mnogo ne pričam o svojim emocijama, a kad ne pričam onda o njima i ne razmišljam. Potirem ih u dubini svog bica i pravim se da ne postoje. Da napolju stvari okej stoje i da nije to ništa.
Dobro obavljam ono što se od mene očekuje. Ispunjavam ciljeve i čekiram liste. Svaki dan obavljam iste rutinske poslove. Na svoje okruženje delujem korisno. Svaki dan se ponavlja sve isto. Ako pitate kako sam ja ću reci dobro. Jer ko još ima vremena za moje zamršene reči kojima bih stanje u meni opisala.
Ali više ne ide tako.
Uvidela sam da je u meni baš mračno. Uvidela sam da unutrašnjost ne vidim. Prazno je tesno i zbrkano. Ne čini mi se da je oduvek bilo tako. Pitam se gde je onaj moj logičan red i raspored koji sam godinama uspostavljala. Moji desetogodišnji planovi i ciljevi.Nema ih. Izgubili su sjaj i svrhu. I obuzela ih je neka obamrlost. U njima više ne vidim onaj pokretački osećaj.
Vreme je za promenu.
A toliki je mrak. I stvarno ne znam gde bih s ovim osećanjima što ih skupljam i ređam iza leđa. Ili s onim što čak nisu ni moja, ali nekako su se nasadila tu na moja pleća. Iskustva predaka koja me tište i smetaju. Došlo je vreme da vratim svakom što njegovo je, ono što sam uredno negovala kao najdragocenije nasleđe. Vreme da živim svoj život i svoje snove. Došlo je.
A opet mrak je.
Ne osećam ništa. Nekad za to nista mislim da je mir. Nekad ne znam kud bih s tim. Kao potpuna ravnodušnost. Valjda pokušam da zamrznem sve ne bi li mi bilo bolje. Dobre stvari retko osetim prilično jako. Njih osetim nekako lako. Kao da je to moje prirodno stanje. Tako treba. Ali u poslednje vreme tako bude retko.
Mračno je. I po tom mraku tapkam, zapinjem i padam. Oslanjam se na nešto što mislim da je intuicija, a uglavnom su moja zamršena iskustva iz prošlosti. Onda vrisnem i neko vreme samo ostanem na mestu gde sam zapela. Zagrlim kolena i zaplačem, pa kad skupim snage krenem dalje. Tražim neki prekidač da upalim svetlo ili čekam da svane.
Već dugo je noć.
A zaklela sam se da kroz ovo moram proći. Najmračnije je pred svanuće, ili bar tako kažu. Ili ja bar u to želim da verujem. Mada i u proći će vidim krik nade.
Spavamo, budimo se i ponavljamo rutinske radnje. Brinemo se o svom telu. Razglabamo o vremenu. O stanju na poslu i obavezama. A da pritom preskočimo priču o osećanjima. Istina, ne mora da znači da će nam biti bolje ako kažemo. Ni da će neko prekoputa moći da učini bilo šta sa svim tim što ispljunemo.
Možda će za njega to izgledati sva apstraktno i daleko, a opet možda ćemo reći nešto i što sagovornik prekoputa već dugo oseća. Pažljivo birajte sagovornika. Mesta za osećanja nemamo baš kod svih. Nekad čak ni kod onih bližnjih. Sreća pa smo srcu bliske sami birali. Kad kažemo, možda će biti samo za mrvicu lakše. I svaki dan mrvicu po mrvicu videćemo da se manje više svi osećamo isto. Da nam se svima dešavaju iste gluposti. Da svi vrtimo iste strahove i pitanja. Biće nam bitno što više nismo sami u tome.
Ne moramo da se čuvamo kao dobro branjeno utvrđenje, jer smešno je čuvati se sam od sebe.
Možemo da potražimo sklonište kad je lose. Možemo da upalimo svetlo kad je mrak. Prekidač je nekad u nama, nekad u drugima. Ali prekidač tome i služi. Da nam mrak osvetli!
Autor: Marija Kljajić
