Kad krivimo druge za naše neuspehe i nezadovoljstva, mi na taj način povećavamo svoju zavisnost od njih. Njima dajemo moć, koju sebi je oduzimamo. Upravljanje našim životom zapravo prepuštamo njima.

Biti samokritičan i preuzeti odgovornost za nešto što je naše a loše. Zapravo je jedna od najboljih stvari koja može da nam se dogodi.

Samo ako razumemo našu ulogu i njen značaj u odredjenim okolnostima možemo da utičemo na krajnji ishod, uticanjem na svoje ponašanje.

Jer mi možemo da utičemo samo na ono što mi radimo  a ne na ono što drugi rade.

Prebacivanje krivice na drugog mi se ogradjujemo od lične odgovornosti i suočavanja sa sobom ali ne postižemo rezultat. Nikada tako ne možemo da rastemo.

Pojedinci  imaju određenu pozitivnu sliku o sebi, svojim sposobnostima, veštinama koju bi trebalo opravdati nekim uspesima. Onog trenutka kada uspeh izostane najbitnije nam je da odgovornost nije naša.- odgovornost se tada projektuje na nekog drugog ili višu silu.

Pokušavajući da ubede druge da je razlog neuspeha u nečemu drugom a ne u njima oni dobijaju potvrdu za to od treće strane i istovremeno potvrdu da su pametni i sposobni jer nisu sami krivi za neuspeh.

I ponovo jedna vrsta začarenog kruga jer uz ovakve oblike ponašanja ne ide ništa drugo do ponavljanje obrazaca ponašanja i scenarija a to zapravo znači ponavljanje neuspeha.

Kome to može biti cilj?

Ovo se svakako može prekinuti i promeniti ali neophodno je da budemo spremni da preuzmemo odgovornost i isto tako da razumemo da vredni, pametni i spsobni ljudi takdoje mogu da pogreše.

Najvažnije je da iz grešaka uče.

Nikada nije kasno doneti odluku o ličnom rastu.
Kontaktirajte nas da to prodjemo zajedno.

Vaš Motiv

Autor: Snežana Todosijević

Motiv

Ig profil: motiv_centar_za_licni_razvoj

Danas ti je rođendan. Bio bi. Mislim, jeste. Kako to da objasnim, kad ljubav smrt ne poznaje. Pa kad mi zatreperi svetlo, nasmejem se, kao da si tu. Nekako mi bude lakše, jer mi nedostaješ, dekara moj.

Je l’ izmerio neko dozvoljenu količinu tuge? Koliko je prihvatljivo? Kako smo samo pozabranjivali sebi da osećamo. Da odamo počast ljubavi, pred kojom sve religije padaju u vodu. Jer je ona u svakoj, a bez nje je besmisao i patnja.

Najgluplja rečenica je „Budi jak/a“, ali je tako vrtimo, jer ne smemo ni da pomislimo koliko smo slabi, kamoli da osetimo. Postoji li neka pravda za suze? Pošto nije baš društveno prihvatljivo pokazati da te boli. Je l’ procenjuje neko iskrene osmehe? Kamo sreće. Videli biste koliko tuge svi nosimo, a ne moramo.

Tuga nikoga i ne želi da muči, ona je tu da nam pomogne. Znam da ovo niko ne želi da čuje, ali ako razmislite, tako je. Ona te umiri i natera da progledaš. Ne bi li uvideo gde uludo trošiš vreme, a za šta bitno ga nemaš. Naravno da se neki ljudi nikad ne prebole, to samo mogu da kažu oni koje srce nije do koske zabolelo. Srećni su ti ljudi zaista. Njima ne treba vreme da ih izleči, tačnije, da ih navikne.

Ali, ne moramo da bežimo toliko od te tuge. Ne moramo da se anesteziramo svim i svačim. Možemo nekad slobodno i da dozvolimo sebi da se slomimo. Da prihvatimo svoju ranjivost i prazninu koju je nečiji odlazak ostavio. Da zagrlimo sebe takve i dozvolimo svojoj duši da se olakša.

Znate, niko nije spreman, niti imun na tugu, osim ako je psihopata, ali to je već druga tema.

Prestanite da govorite ljudima da budu jaki! Za promenu ih samo zagrlite i recite im da se isplaču. Dobro da se isplaču. Date su nam suze da se prirodno olakšamo, a ne da se etiketiramo kao slabići.

Dečaci ne plaču, kažete? Kamo sreće da svi plaču, kad im dođe. Manje bi agresije i nesreće u ljudima bilo. I manje bolesnih, koje godinama guši neizgovoreno i neisplakano.

Za sve one dane kada nas je bolelo, za sve one patnje koje smo progutali… Tražim pravdu za suze. Jer nisam rođena da budem samo jaka, već i da volim sebe najjače kad jaka nisam.

Autor: Ana Milovanović