Neki dan se desilo da su odjednom stale društvene mreže, ili kako se to žargonski kaže, pale su. Nije me to uznemirilo, nisam ipak toliki zavisnik od istih. Ali zanimljivo je kako nas je sve obrlatio taj virtuelni svet. Verujem da je mnoge uhvatila panika. Jer sada prosto nema ko da im da potvrdu da li su se lepo obukli, je l’ im lepo servirano jelo i koliko lajkova danas vrede. Ne zamerite na ironiji, ona mi je nekako prigodan pratilac tog lažnog sveta.
Slušala sam skoro jednu influenserku, koja zaista koristi svoj uticaj na mrežama da ukaže na bitne stvari. Ona priča o realnom životu i koristi svoj prostor da uputi ljude u razne teme, a neretko ugosti i stručna lica iz različitih oblasti. Dotakla se toga kako su ljudi lako zavedeni mišlju da je tamo nekom lak i lep život, samo zato što je tako prikazano na njegovom profilu. I da svako od tih „poznatih“ ima manje poželjne situacije sa kojima se nosi. Samo što, naravno, neće se tada snimati, izuzev ako hoće da pokupe sažaljenje.
Prestala sam drugima da prikazujem svoj život.
Ne želim da znaju gde sam, sa kim i kako provodim dane. Draže mi je, kad već imam priliku, da delim sa ljudima neke zanimljive stvari i teme o kojima bi trebalo porazmisliti. Jer kakvu bi korist imao neko ko će videti mene prelepu, ali izobličenu od raznih ulepšavajućih filtera, kako uživam u nekom savršenom pogledu, sa tanjirom nekog super serviranog i “skupog” dezerta, od koga se neću ko čovek ni najesti. Žalosno? Ali tako istinito.
Možda ne znate, ali u onim najdivnijim momentima, nećete se ni setiti telefona i škljocanja. Jednostavno ćete uživati i upijati trenutak za sebe, ne za pratioce. Možda je dobro pitanje: Da li ljudi zaista uživaju kada imaju potrebu da baš sve predstave drugima? Rekla bih da su negde duboko zabrljali u pojmovima, svedeni na to da se što bolje prikažu. Kome? Masi? Kakav robovlasnički život, u sopstvenim lancima!
Zašto sam sve ovo napisala? Nikako mi nije namera da prozivam bilo koga, ali jebiga, počešaće se onaj koga svrbi. Naime, želela sam samo da vam kažem da sledeći put kada pomislite kako ste bezvredni, jer možda ležite smoreni, sami i tužni, setite se da pola onih koje gledate kako su srećni i voljeni, to nisu zaista. I da bi baš oni tada možda dali sve to za mir koji vi imate, a ne cenite ga, jer nije dovoljno fensi, a ni fotogeničan. Znajte da ta vaša „jednostavnost“ i to što ne pristajete na bilo šta zarad lažnog sjaja, vredi mnogo više od lepe slike sa mnogo lajkova. A i te „tanjire“, lepo servirane, možete sami sebi još lepše i kvalitetnije da spremite. Znam, probala sam.
Autor: Ana Milovanović
U trenutku u kome živimo forma vlada.
Proći će