Koliko smo sumnjičavi?

Svako ko oseća zle mahinacije iza svega, šteti i sebi i drugima – to nije evidentno samo u pandemiji Covida. Ali nepoverenje takođe preuzima važne zaštitne i kontrolne funkcije. Ambivalentno osećanju sa upitnom reputacijom.

Vreme je lepo ovog kasnog letnjeg dana početkom juna u Beču: prijatnih 20 stepeni, povremeno oblaci zaklanjaju sunce, ali kapi kiše ne padaju sa njih. Raspoloženje demonstranata, koji marširaju ulicama grada, nije baš veselo. „Vakcine protiv korona virusa nisu bezbedne“, rekao je jedan govornik. „Nepoznate nuspojave i dugotrajna oštećenja mogu dovesti do smrti.“ -Nije tačno da je 90.000 ljudi umrlo od virusa, tvrdi jedan od učesnika novinaru Špigla. -Mnogo je onih koji su nekako pali sa krova i onda iznenada stupili u kontakt „Mortem“, kaže ona ironično.

Ona uzima parče trake i stavlja poster sa strane svog automobila. Znak glasi: Kruna je test inteligencije. Ko ne uspe, dobija vakcinu.” Ona služi kao gorivo za život, za potovanja, kretanje, rad…” U Austriji je u poslednjih nekoliko meseci bilo nekoliko protesta protiv mera za korona virus. Različitih nego na početku pandemije, međutim, manje se radilo o ekonomskim problemima ili efektima zatvaranja obdaništa. Umesto toga, radilo se o vakcinaciji, tačnije, o nepoverenju. U takozvanom COSMO projektu (Covid-19 Snapshot Monitoring), istraživači iz različitih institucija redovno ispituju spremnost stanovništva da se vakciniše.

Nepoverenje je štetno: pretpostavljamo da drugi nisu iskreni prema nama.

Nepoverenje može naneti značajnu štetu – i to ne samo društvu u celini. U proseku, ljudi koji krive svoje okruženje za zlo, su usamljeniji i imaju manje prijatelja. A sumnjivi ljudi teže žive. Rađena je studija odražavanja ovih i sličnih stavova na uticaj na zdravlje i pojavu bolesti. Svi učesnici su prvo morali da popune upitnik. Zamoljeni su da ocenjuju različite izjave, poput „Bezbednije je ne verovati nikome“ ili „Većina ljudi sklapa prijateljstva jer imaju koristi“-u kojoj meri se te izjave odnose na njih same. Osobe koje su imale posebno ciničan pogled na svet imali su višestruko puta veće šanse da umru od kardiovaskularnih bolesti.

Izraženo nepoverenje je prilično nezdravo.

Ali, postoji još jedan efekat koji je nedavno jedan bliski prijatelj iskusio iz prve ruke: Čovek iz Graza je pogledao internet tržište u potrazi za korišćenim pametnim telefonom i pronašao model koji ga zanima. „Postavio sam prodavcu nekoliko kritičnih pitanja o stanju mobilnog telefona i obimu isporuke“, priseća se on. Reakcija prodavca ga je iznenadila: „Odustao je od kupoprodajnog ugovora i vratio mi novac“, kaže on. Razlog koji mi je naveo je to što sam bio previše sumnjičav prema njemu.

Zdrav skepticizam stavlja donosioce odluka pod pritisak da se opravdaju: da li zaista ima smisla uvesti policijski čas? Da li podaci o efektima ove mere zaista pokazuju tako ozbiljno zadiranje u osnovna prava? Moraju li se vrtići zaista zatvoriti ili su negativne psihološke posledice po decu prevelike? Da li zaista postoji alternativa zabrani posećivanja umirućih rođaka u staračkim domovima?

Kritika znači i nepoverenje prema onima koji preuzimaju suverenitet u nekoj situaciji – posebno kada je nivo znanja još uvek nepotpun.

Stanje znanja je još uvek nepotpuno. Međutim, postoji razlika da li vladajuća stranka sa podozrenjem gleda na obećanja moćnika i kritički dovodi u pitanje njihove odluke, ili sa sumnjom dovodi u pitanje politiku i njene institucije u celini. Kristijan Velcel pravi razliku između produktivnih i „neproduktivnih“ oblika vertikalnog nepoverenja.

Prvi se zasniva na emancipatorskim vrednostima kao što je sposobnost kritikovanja i vezivanja. Ali postoji i difuzna i cinična sumnja, podstaknuta uglavnom negativnošću medija, a taj deo je prilično neproduktivan. Poverenje u vladu je dramatično poraslo u ranim fazama pandemije, da bi u drugoj godini ponovo opalo.

Ipak, ostao je na znatno višem nivou nego pre Covid-19. Međutim, postojale su jasne razlike u populaciji u tom pogledu, posebno u Austriji: ispitanici koji su se plašili zdravstvenih posledica virusa su više verovali vladi tokom pandemije nego pre izbijanja. S druge strane, oni koji su se plašili ekonomskih posledica izgubili su poverenje. Uzgred, ovi strahovi igraju mnogo veću ulogu od stvarnih iskustava, poput samonanošenja bolesti ili ekonomskih gubitaka zbog nametnutih ograničenja… Dalja analiza podataka otkrila je nešto drugo.

Postoji vrlo jasna veza-Ljudi koji imaju visok stepen poverenja u institucije spremniji su da se pridržavaju pravila. Ni drugi nalaz nije iznenađujući: „Svako ko provodi mnogo vremena na društvenim medijima u proseku je kritičniji prema merama korona.

Kada je znanje nepotpuno Eksperiment takođe pokazuje da je nepoverenje stvar konteksta:

kada čujemo da je neko prevarant, malo je verovatno da ćemo mu poveriti novac. Naša sopstvena iskustva su podjednako važna u ovom kontekstu: ako se naš automobil ponovo pokvari ubrzo nakon popravke, menjamo radionicu. Ako izgubimo ušteđevinu na rizičnoj investiciji, postaćemo skeptičniji prema obećanjima investicionog savetnika u budućnosti. Istraživanja su pokazala da se čak i petogodišnjaci rukovode svojim prošlim iskustvima: ako primete da je odrasla osoba više puta dala lažne informacije, pitaće nekoga ko je pouzdaniji u budućnosti.

Koliko smo sumnjičavi?

Koliko smo sumnjičavi pitanje je i naše lične istorije. Imamo neku vrstu naloga na koji objavljujemo negativna i pozitivna iskustva. A ako dole ima previše razočaranja, u nekom trenutku postajemo sumnjičavi prema našim životnim principima. Važan faktor je iskustvo veza u ranom detinjstvu: što su bili sigurniji, to je verovatnije je da ćemo unapred verovati drugima. Naravno, pored iskustva adolescencije i odraslog doba, mi takođe igramo odlučujuću ulogu u tome koliko poverenja imamo.”

Virus poliomijelitisa je iskorenjen. Ovaj efekat se može veoma dobro primetiti u zemlji koja je bila posebno teško pogođena bolešću Covid u prvom talasu: Španiji. Tamo je navala za vakcinom bila mnogo veća nego u ovoj zemlji. Jedan razlog možda leži u istorijskoj traumi: za vreme Frankove diktature, u Španiji gotovo da nije bilo vakcinacije protiv dečije paralize, tako da su hiljade dece i odraslih obolele do 1970-ih. Virus poliomijelitisa je tek konačno iskorenjen vakcinacijom širom zemlje, uspehom kojeg mnogi tamo još vole da se sećaju. Čini se da je to ojačalo njihovo poverenje u nauku do danas – očigledno se malo ljudi tamo plaši sitnog pika.

Pazimo na to kako oblikujemo sopstvena iskustva na koja možemo uticati. Ona nam trebaju biti pouka za budućnost.

Koliko smo sumnjičavi?

Autor: Vanja Kojić, Dipl.psiholog

Ig profil: tvoj__psiholog