Chefchaouene, Morocco

Uputstvo za čitanje teksta: Uzmite narandže i isecite ih na kriške. Sočno je zagrizite i pustite da se njen sok cedi niz vašu ruku. Na Youtube pretraživaču ukucajte „Vampiri -Plavi grad“. Dok pesma lagano svira u pozadini, vi uronite u ovaj sanjivi grad.

Grad se utvrđuje u drugoj polovini 15.veka, preciznije 1471. kao vojna utvrda, a od 1920. čitav Maroko, pa i sam gradić bio je španska kolonija, što je ostavilo posledica, pa sve do sredine stoleća kada je konačno postao nezavistan. Danas broji oko 42.000 stanovnika.

Postoje dve teorije o tome kako je ovaj grad dobio ime. Jedna je praktične prirode, dočim je druga više religiozne. Ova praktična je jednostavna – da bi to plavetnilo odozdo izgledalo komarcima ko more, kao velika voda Sredozemlja koja ih odbija da ne jedu narod, a ova druga kazuje da su to smislili Jevrejske izbeglice, uoči rata jer su utočište pronašli upravo tu, a za njih plava boja nosi puno simbolike. Asocira ih na nebo, na čistotu i božije zapovesti. Što je negde i logičan sled događaja s obzirom da je nekada davno bio zabranjen ulazak u ovaj „sveti grad.“ Danas je, pak, krcat turistima.

Nijanse plave, od golubije, preko boje sumraka do tirkizne čine atmosferu na ovoj bajkovitoj atrakciji sanjivom. U starom gradu Medini dominiraju blede i beličaste nijanse, a kako odmičete u šire jezgro kolorit je se pojačava, dok ne dostigne najjarkiju boju koja verovatno najviše fascinira posetioce. Zbog boje, ali i ušuškanosti među brdima i planinama tamo je uvek sveže, da ne kažemo hladno.

Na brdu iznad grada smeštena je „Španska džamija“ koja motri na svoje mestašce. Inače arhitektura ovog ljupkog turističkog gradića na severu Afrike je mavarsko-španska, kao što smo već spomenuli, što se lako prepozna po uskim uličicama s puno kaldrme, i hrapavim, zgužvanim zidovima kuća. Kada se provlačite kroz njih, mačke će vam prelaziti put, a svuda okolo videćete male zanatske dućane rukotvorina i nakinđurene, autentično odevene lokalne meštane, koji ukrašavaju taj nestvaran pejzaž i razbijaju plavetnilo svojom šarenolikom odeždom.

Da se zadržimo malo na stanovništvu i nekim njihovim običajima i ritualima. Recimo stanovnici plavog grada uopšte ne voze automobile, pa je vazduh uvek nezagađen i svež. Oni na svako malo iznova farbaju svoj grad, kako bi izgledao umiven i nov i kako fasade ne bi oronule. Takođe na pijačicama se mogu naći i druge boje osim plavih, i njima se na svadbama i ostalim feštama mažu tabani i dlanovi. Na tim istim pjacama gde god se okreneš nabasaš na ceđene sokove, od divnih i zrelih domaćih narandži, kojim grad obiluje, onako klasično mediteranski. A pošto je gradić posađen podno planine Rifa koja obiluje plantažama konoplje, logično je da meštani puše hašiš, najnormalnije kao Evropljani cigarete.Tu su neizostavno i taverne u kojima se najviše služi koziji sir kao glavni domaći specijalitet.

Ako vam svi ovi redovi nisu makar malo zagolicali maštu, onda ništa. Međutim, ako je do kraja pesme i teksta probuđen radoznali turista u Vama, nema razloga da baš sledeća destinacija vaših putešestvija ne bude „Plaviiii graaaaaaaAAAd, plavi grad. Pa-para- ram. Plaviii graAaaD, plavi grad.“

Autor: Aleksa Ćelap