Ulepšaću ti život

Krojimo li mi sudbinu ili okolnosti kroje nas? Da li smo odgovorni za život koji živimo? Za izbore koje nismo mi doneli, samo su nam dodeljeni? I za to što smo se rodili i odrasli možda u uslovima koji nisu idealni? Što možda nismo bili paženi i maženi i što možda nisu znali bolje da nas odgajaju? Je li odgovornost za sve to na nama?

Mislim da ipak nemamo svi iste mogućnosti, jer nemamo svi ni iste polazne stanice. Možda na nekom nivou i biramo kako će nam život izgledati, ali… Kako da objasnimo nekome, ko je odrastao u nemaštini, da je on odgovoran što danas ne očekuje mnogo od života?

Danas je obrazovanje svima dostupno, kažu, a da li je?

Treba se edukovati, treba biti svoj, treba stvoriti nešto svoje, kažu. A uče li nas u startu tome?

U sistemu gde su, neretko, nastavnici nedovoljno edukovani i bez razvijene emocionalne inteligencije, koliko nam deca mogu širiti vidike? I šta ako kod kuće nema ko da ih usmeri, i da uči sa njima? Jesu li ta deca odgovorna?

Rastuži me kada vidim da neko nema ni osnovno za život. Dok mi, puni svega, grabimo za još ono nešto što nam fali. Na sreću, uvek možemo na neki način da pomognemo.

Hajde da se ne pravimo pametni, govoreći da ne možemo svima pomoći. I hajde da pomognemo onima kojima možemo!

Što se mene tiče, juče sam „ispraznila“ ormar, ponovo. Pokloniću sve što mi ne treba. To radim uvek i opet ću. Ne mogu ja jedna sve to poneti, niti želim. Jer, kako kažu: „Tvoje malo, nekome je mnogo.“ Eto, nekome ću sigurno ulepšati život. I već sam srećna zbog toga! Meni dovoljno.