Tmuran, kišovit dan…. Nena sedi u kancelariji, ispija već drugu kafu i sanjivim  pogledom posmatra drveće ispred prozora. Volela je svoju kancelariju sa ogromnim prozorom i pogledom na reku i puno zelenila.

Iz sanjarenja trže je kucanje na vratima. Nakon njenog „da“ u kancelariju ulazi nepoznat mladić, noseći korpu crvenih karanfila. Odmah se rasanila i upitno pogledala mladića.

„Vi ste Nena Tomić?“ Upita mladić.

„Da“ reče još uvek ne znajući odakle dolazi to cveće.

Mladić ostavi karanfile, zamoli je da potpiše da je primila i ode.

Među crvenim karanfilima pronađe malenu kovertu. Otvori i primeti lep, rekla bi muški rukopis.

Predivom cvetu mirišljavi crveni karanfili. Dejan

Počela je da razmišlja ko je Dejan, ali niko joj nije padao na pamet.

Sutradan, priča se ponavlja – mladić, crveni karanfili i pisamce.

Sad već postaje veoma zainteresovana.

Prelepoj dami, za divan dan. Ostavio sam u knjižari poklon za tebe. Dejan

Ispi poslednji gutljaj kafe i pođe ka knjižari. Ispred vrata zastade, osvrnuvši se oko sebe. Sigurno se neko šali sa mnom. Ali znatiželja je pobedila. Uđe u knjižaru i upita prodavačicu da li je neko ostavio poklon za nju. Ona se nasmeja i pruži joj kutiju, obavijenu mašnom. Čim je izašla iz knjižare, otvori kutiju. Unutra je bila knjiga i crveni karanfil.

Znam da voliš Dostojevskog. Dejan

Tako je danima dobijala karanfile i poruke. Sve više i više je zanimalo ko je Dejan a i poruke su joj se sviđale, bilo je tu sve lepših i nežnijih reči.

Jedno jutro, uz karanfile, dobila je poruku od koje joj se zgrčio stomak i srce je jače počelo da kuca. Pozivao je da dođe u jednu kućicu koja se nalazila u šumi, blizu njihovog grada.

Nije znala sme li da se upusti u tako nešto. Šta ako je neki manijak? Ali radoznalost je bila jača od svih strahova. Sredila se, spakovala i krenula.

Što je bila bliže kući, strah, a i uzbuđenje je raslo.

Prišla je i pokucala. Niko ne otvara. Polako spusti ruku na kvaku i iznenadi se videvši da su otključana. Oprezno proviri i uđe unutra. Po podu su bili posuti karanfili, a miris sveća davao je posebnu notu misterije i romantike. Na stolu vaza sa crvenim karanfilima, dve čaše pored tanjira i boca crnog vina. Odnekud začu se muzika. Krenula je u tom pravcu.

Ušavši u drugu prostoriju, videla je da neko sedi u fotelji, okrenut ka prozoru. Prigušena svetlost, tiha muzika i puno crvenih karanfila.

„Dejane…..“ Prošaputa oprezno, stojeći blizu vrata ako bude bilo potrebe za bežanjem.

Fotelja se okrete a na njoj sedeo je njen  kolega sa trećeg sprata – Dejan.

Lep, šarmantan…. kako se nisam setila njega. Pomisli.

Ustade, poljubi joj ruku i zamoli je za ples.

Sada već opuštena, prepusti se njegovim snažnim, a u isto vreme i nežnim rukama. Miris sveća mešao se sa mirisom karanfila, stvarajući romantičnu atmosferu. Napokon se potpuno opusti i spusti glavu na njegovo rame.

Autor: Sanja Trninić