Ceo dan šetam po sobi, gledam slike, čitam, listam internet ali ne nailazi mi inspiracija. Do sutra treba da predam tekst za časopis…ali ne znam o čemu da pišem.
Prošetaću malo parkom. Svež vazduh, ljudi, priroda, sigurno će mi pomoći.
Jesen je, temperatura je znatno opala u odnosu na prethodnu nedelju. Oblačim svoju omiljenu trenerku, patike, prsluk i izlazim napolje. Već lakše dišem, osećam da mi se nervi opuštaju. Žurim i udišem duboko. Ne bi se moglo reći da nam je baš čist vazduh, ali drugog vazduha nemamo. Laganim korakom udaljavam se od kuće. Kako se mišići zagrevaju, ubrzavam korak. Fizički umor uvek dobro dođe, tako se i misli rasterete.
Približavam se parku i već osećam zadovoljstvo što sam se odlučila na taj korak. Ulazim u park zatvorenih očiju i pokušavam da udahnem miris drveća i još ne osušene trave. Odjednom udaram u nekog. Ljuta što mi neko narušava mir, otvaram oči. Bes istog momenta nestaje. Ispred mene stoji visok, šarmantan mladić sa slušalicama u ušima. Ups, izgleda da nije samo moj mir narušen. Istovremeno počinjemo da se izvinjavamo jedan drugom. I, razilazimo se. Temperatura tela naglo se povećala, naravno, ne zbog spoljne temperature.
Pokušavam da se skoncentrišem na svoje misli ali ne uspevam. Nastavljam put sa uzburkanim mislima.
Sešću da popijem jednu kaficu. Ulazim u kafić i uzimam hladan nes sa mlekom. Okrećem se tražeći slobodno mesto. Nalazim prazan sto za dvoje u uglu. Sedam za sto vadeći telefon na kome otvaram Word, nadajući se da će inspiracija naići.
Misli mi prekide neko ko stoji kao kip pored mog stola, ćuteći kao da je nem.
Podižem glavu i vidim mladića koji me zamalo nije srušio na ulazu u park.
„Ćao po drugi put! Izvini, mogu li da sednem? Kafić je pun i ovo je jedina slobodna stolica, pa sam mislio….ako nije problem…? „
„OK, sedi „ Spuštam pogled na telefon praveći se da nešto pišem.
„Ja sam Milan. „ Pruža ruku osmehujući se.
Gledam ga par sekundi pa pružam i ja ruku. „Tamara „ Osmehnuvši se, radi reda.
On otpije gutljaj soka koji je kupio i nastavi sa ćaskanjem. Vidim da me neće ostaviti na miru pa mu se pridružujem. Uskoro to ćaskanje postaje veoma prijatno a ja osećam mir koji me obuhvata celu.
Posle kafića predlaže da me isprati do kuće. Rado pristajem da još neko vreme provedem u društvu tog prijatnog mladića. Ispred kuće se pozdravljamo kao stari prijatelji uz dogovor da sutra se nađemo na istom mestu.
Nasmejana ulazim u kuću. Odlazim pod tuš i stavljam vodu za čaj. Sa šoljom toplog, mirisnog čaja odlazim u sobu. Puštam laganu muziku i ležem na krevet, pokrenuvši Word.
Ruke same kreću a inspiracija teče kao voda iz česme.
Kucam naslov Susret u parku… I slova ubrzo popunjavaju displej mog telefona.
Autor: Sanja Trninić
