Nekako mi je reč „zahvalnost“ postala izlizana. Svi govore o nekoj zahvalnosti a zahvalnosti nigde. Obilje pogrdnih reči, žalopojki, kukanja i ogovaranje kao da su postali svakodnevica. Nezadovoljstvo se oseća u vazduhu na svakom koraku. Čini mi se da ljudi svoje probleme i tegobe čuvaju sa tolikim žarom kao najdragocenije blago. I ni po koju cenu neće da ih se odreknu. Govore na sav glas o sinu koji se ne javlja, komšiji čiji pas laje bez prestanka, koleginici ja nas stalno ogovara, večitoj besparici i visokim računima. No ako biste im ponudili rešenje, odmahnuli bi rukom jer…
…pa o čemu bi pričali kada ne bi svega toga bilo? Šta bi radili po ceo dan ako ne bi imali o čemu da brinu? Koji bi bio smisao njihovog života? Šta bi se dogodilo ako bi za trenutak osetili istinsku zahvalnost za sve što imaju ili nemaju u životu? Jer…ponekad je važno biti zahvalan i za nedostatak nečega. Nedostatak ratova, suše, poplava, požara, smrti dragih osoba… Nisam sigurna…No, mislim da je velikom broju ljudi to nezamislivo. Živeti istinski zahvalno. Mnogo je onih od kojih sam čula da žele biti zahvalni, pa čak i da jesu. No oni ne žive tako. Odaje ih svaka izgovorena reč i prećutna misao. Odaje ih pogled ispod oka, odaje ih govor duše.
Ali zašto ljudi većinu stvari u životu uzimaju zdravo za gotovo? Podrazumeva im se da imaju gde da prespavaju, da su zdravi, da imaju decu. Sasvim im je normalno da imaju dve ruke i dve noge i da su pokretni. Logično je da imaju posao, letuju, zimuju, jedu i piju. Sve se tako olako shvata dok se ne izgubi. A onda, kada ugledamo nekoga ko je nepokretan, invalid, ko nikada nije video more, ne može da ima decu, živi u nekoj trošnoj kući i nema pijaću vodu, shvatamo da smo isto tako i mi mogli biti na njegovom mestu. I tada počinjemo biti istinski svesni svog života i jedan deo nas postaje zaista zahvalan. Drugi i dalje ostaju u uverenju da se takve stvari dešavaju isključivo drugima. Na žalost život ih često demantuje.
Zato dragi ljudi ne čekajte da vam život opali šamar. Opalite ga sami sebi na vreme. Ako već niste. Osvestite sami sebe. Ne čekajte da se okolnosti promene ili da to neko uradi za vas. Okrenite se i pogledajte očima duše šta je to u vašem životu na čemu možete u ovom trenutku zahvaliti. Zahvalite na svakoj bori jer ona nosi uspomene, na svakoj suzi jer vas je pročistila, na nečijem osmehu jer vam je popravio dan, na cvrkutu ptica jer je melem za dušu. Zahvalite jer ste se jutros probudili, jer imate dva predivna oka koja ovo sada čitaju, jer imate mudrost da donesete odluku da ćete od ovog trenutka na život gledati skroz drugačije. Sa osmehom na licu i ljubavlju u srcu.
Samo vi možete svoj život učiniti vrednim življenja. Ne gubite vreme na gluposti i beznačajne stvari. Budite zahvalni jer to je toliko lako. Samo pokušajte.
Jutros sam se zahvalila čoveku koji je na ulici sakupljao lišće jer čini da moj grad bude čistiji, suncu koje je po ko zna koji put izronilo iza sivih oblaka i donelo dan, toploj zimskoj jakni koja koja je moje telo štitila od jutarnjeg mraza. Zahvalila sam na divnoj porodici, roditeljima, zdravlju, ljudima sa kojima sarađujem. Zahvalila sam na životu, miru i radosti.
A vi?
Autor: Tijana Mihajlović
