Još jedan od načina da prevaziđem bol i da prihvatim situaciju „onkološkog izazova“ jeste i psihoterapija.
Pre nekoliko dana na seansi sam plakala, priznala da se bojim, da mislim da je situacija gora od prošlog puta, da se teže leči, da mi doktori ne daju garanciju…
Moja terapeutkinja mi je rekla da niko nema garanciju ni za šta, da i zdravi ljudi koji se ne kontrolišu redovno ne znaju šta im se dešava u organizmu, da ni za njih nema garancije.
Snaga misli je ogromna, ali kad krenu loše misli, moram postati svesna da su to samo misli, da se potrudim da ih izbacim iz glave. Takođe, trebalo bi pokušati da ostanem na visokoj vibraciji, sebe nekako ubediti da se sada, u ovom trenutku osećam odlično, fenomenalno, da sam zdrava ili ako to ne mogu da bar idem ka ozdravljenju, da sve radim što je potrebno kako bi do ozdravljenja došlo.
Ukoliko postoji jedna jedina osoba na ovoj planeti koja je imala problem kao ja, a da se izlečila, onda ću se i ja izlečiti ( iz videa Ane Bučević).
Osećala sam se bolje sve do trenutka kada sam čula da me ljudi komentarišu, da me „sahranjuju“ pa mi je odmah pala energija.
Zašto me čitavog života toliko pogađaju tuđi komentari, ogovaranja i sve ostalo? Pogotovo mi teško pada što ja to ne radim. Zaista, nikog ne komentarišem, ne ogovaram, ako ne mogu nekom nešto pomoći, ne želim da mu naudim dok se meni sve vraća u tako nakaradnim oblicima. Čitavog života ćutim, povlačim se, ne raspravljam se, zadržavam stvari za sebe, ne namećem se, ne komentarišem druge, barem ne iz zle namere, a meni se sve to vraća u negativnom obliku, sve suprotno. Čemu to? Zašto to?
Nije ni čudo što želim da pobegnem od svega, od ljudi, od posla, iz grada, što želim da se bavim pisanjem i da od toga živim.
Želim miran, tih život, bez trzavica, nerviranja i stresiranja, daleko od zlih i pokvarenih ljudi.
Međutim, veliko pitanje koje ovih dana postavljam sebi je da li je bežanje rešenje i poenta dobrog i lepog života? Da li nam drugi nešto stalno rade, da li nas truju svojim negativnostima, svojim negodovanjima, svojim ustaljenim uverenjima?
Možda su drugi odgovorni za pogrešna uverenja koja stičemo tokom godina, ali lampica će morati kad-tad da se upali, moraće nešto da nas prodrma, da nam vrati veru u Boga, ljubav, snove, slobodu radost. Za nekoga je to možda neki drugačiji način, lakši, za mene je to bila bolest, na žalost ili na radost. Mislim da bismo trebali sami da se zauzmemo za sebe, da se odbranimo kada nas napadaju, kada nam nameću mišljenje sa kojim se ne slažemo, mislim da bismo trebali da naučimo da kažemo – NE!
Ne praznim životima i druženjima sa pogrešnim ljudima koji nam ne prijaju i koji ne vode nikuda, ne ogovaranjima, ne maltretiranju od strane raznih ljudi koji hoće po svaku cenu da te promene i naprave od tebe nešto što nisi.
Tako je bilo sa mnom jer sam to dopuštala. Tako je važno što sam to konačno osvestila.
Čitavog života slušam Balaševića, ali sad mi je jasan stih njegove pesme “Krivi smo mi”:
“Otkud svi ti paraziti što su nam zagustili, nemoj stari moj, krivi smo mi što smo ih pustili.
Ni svi ti silni, infantilni što su puške sanjali, ne, ne derane, krivi smo mi što smo se sklanjali…”
Ratovi su završeni! Nikad ništa dobro nisu doneli niti će. Živeti u skladu sa sobom glavna je poenta projekta zvani život. Prihvatanje nas samih onakvima kakvi jesmo bez forsiranja da budemo ono što je opšte prihvaćeno, moja je suština, moj razlog zašto sam se ponovo inkarnirala na ovu planetu. Nisam ovde da bih patila i umrla u mukama već da dosegnem do ljubavi, balansa, istine i do prihvatanja te istine.
„Bog neće smrti grešnika već da se grešnik preobrati i živ da bude…“ (iz molitve sv. Nektarija).
Autor: Katrina Gold
