Suzana je sedela sa dečkom kod njegovih prijatelja. Razgovarali su o dočeku Nove godine. Trebalo je njih četvoro da budu u Sandrinom stanu. Sandrin dečko Toma i Suzanin Milan bili su zadovoljni planovima koje je iznosila Sandra za to veče. Suzana se smeškala i klimala glavom, ali misli su joj lutale ko zna gde.
Sa Milanom je bila oko mesec dana u vezi, ali ni sama ne zna zašto. U početku još je bio sladak, ali brzo je ta slatkoća nestala. Kao kad se žvaću one dečije mirišljave žvake pa posle pet minuta izgube slast i deca ih pljunu. Glupo poređenje, ali tako se ona osećala sa Milanom, samo još da ga „ispljune“. A sad još treba da bude sa njim i za najlepše veče u godini.
Milan je otpratio kući i ona ode odmah pod tuš da razbistri um. Odjednom pomisli : Zašto bih sebi upropastila doček?
Izađe iz kupatila, pozva Milana i reče mu da raskida sa njim. Čim je spustila slušalicu, osetila je olakšanje. Srećna je otišla na spavanje.
Ujutru je ustala sva razdragana, spremila se i otišla na posao.
Na stolu je čekala bela koverta. Otvori, kad ono pozivnica za doček Nove godine koji organizuju njeni klijenti.
Zašto da ne, sigurno će biti interesantnije nego sa Milanom. Pomisli Suzana.
Doček je bio sve bliži i ona je krenula da traži haljinu koju će obući. Obišla je skoro čitav grad i kad je već htela da odustane, naletela je na predivnu plavu haljinu. Znala je da je haljina kao za nju šivena i pre nego što je probala.
Došlo je i to veče.
Sneg je prekrio ulice grada, stvarajući idiličnu noć, kao iz bajke.
Suzana je krenula sama svojim kolima. Nije htela da opterećuje kolege.
Doček je organizovan u prijatnom, manjem restoranu. Dosta ljudi je znala.
Pozdravila se sa domaćinima i zauzela svoje mesto.
Društvo za stolom nije bilo baš zabavno tako da joj je odgovaralo što je muzika nadjačavala njihove reči. U tome je našla opravdanje što ne učestvuje u razgovoru.
Onda je grupa zasvirala laganu muziku za ples.
Ispred nje se stvori visok mladić i zamoli je za ples. Prihvati poziv i zaigra sa nepoznatim dečkom.
Bio je zabavan i sve više je želela da bude u njegovom društvu. Veče je bilo predivno. Uživala je plešući sa njim. Zbog preglasne muzike, šaputali su jedan drugom na uvo šta su hteli da kažu. To je davalo posebnu čaroliju toj večeri.
Otpratio je do kola, nežno je poljubio i rekao:
„Sutra službeno putujem, vraćam se za sedam dana.“
Čitava čarolija raspršila se.
Dani su sporo prolazili. Čekala je njegov poziv, ali uzalud.
Samo se poigrao samnom i gotovo. Tužno je pomislila. Trudila se da ga zaboravi.
Nakon sedam dana, pozvoni joj telefon.
„Ćao lutko, izvini nisam mogao da ti javim. Bio sam u nekom mestu gde skoro da nema žive duše. Signal na telefonu bio je očajan. Jedva sam čekao da izađem odavde i stignem do nekog normalnog mesta pa da te pozovem. Stižem večeras do šest. Hoćeš li sa mnom na večeru? “
Suzani je srce tuklo kao ludo.
„Hoću.“ jedva je uspela da izusti.
„OK, vidimo se večeras, dolazim po tebe. Jedva čekam da te vidim…. i poljubim.“
Autor: Sanja Trninić
