Jedna vrlo neobična (čitaj: poražavajuća) scena odigrala se nedavno u gradskom prevozu. Naime, dve devojčice, ne starije od petnaest godina, vodile su jedan zanimljiv razgovor. Nakon što je prva (i manje upadljivo našminkana) pitala kako je bilo u školi, dobila je veoma detaljan izveštaj…
„Istoriju je uspeo da pita nas desetoro jer niko ništa nije znao i svi smo podobijali kečeve. Na informatici nismo uradili ni dva zadatka jer je ono bila tuga koliko ništa nismo znali. Na fizici živi smor – niko ga i nije slušao šta priča, a iz srpskog smo imali kontrolni jer niko nije pročitao lektiru i ONA se razbesnela. Sreća tvoja pa nisi bila“.
Nakon što je, sa sve osmehom na napuderisanom licu, druga devojčica pred punim autobusom predstavila potpuni fijasko svog odeljenja, prva je samo konstatovala kako je to „užas“ i da neće doći ni sutra – za svaki slučaj!
„Dok se pripremim za sve, trebaće mi vremena. Onih Nemanjića ima sačuvaj Bože, nema šanse da ih popamtim“, poentirala je pravdajući svoje izostanke iz škole. Drugarica joj je rekla da je, pazite sad – PUNA PAMETI i da ona ne zna šta da radi (da li je neko rekao da treba da sedne i da uči?).
I tako, pošto su se usaglasile oko toga da je gradivo preteško, da niko ništa ne zna, da su lektire suvišne, a Nemanjića ima previše – prešle su na zanimljiviju temu. Ili makar njima zanimljivu.
Možda je zaista problem zapamtiti sve članove jedne od najvećih srpskih dinastija, ali zato članova rijaliti programa nikad nije previše. Njima su znale i imena i decu, roditelje, babe, dede, broj bivših i sadašnjih partnera, šta jedu, gde su letovali, gde stanuju i koji broj cipela nose. Sa uživanjem su pričale o svojim favoritima, mrštile se kada pominju one koje ne vole, postavljali im dijagnoze, sudile o tome ko je dobar a ko loš u čitavoj priči i tako do iznemoglosti.
Ljudi su se neprestano okretali ka njima dvema, jedni zgroženo ih posmatrajući ne verujući u to šta slušaju, a drugi znatiželjno kako bi čuli ono što su, verovatno, propustili na televiziji. Prosto je nastupilo neko olakšanje kada su prešle na turske serije i sabiranje utisaka od poslednje epizode.
Mada nije kao da se svakog dana susrećemo sa turskim imenima i prezimenima, očigledno je i njih bilo mnogo lakše zapamtiti nego famozne Nemanjiće koji jadnim srednjoškolcima zadaju glavobolje… Muk u prevozu kao da je odavao poštu obrazovanju današnje omladine i njihovoj kulturi.
Nakon što je, konačno, autobus stao na mojoj stanici, bukvalno sam izletela iz njega. Osećala sam da, ako ostanem još samo koji trenutak unutra – eksplodiraću! Nikad duže nije trajao put, nikad veću klaustrofobiju nisam osećala negde… Kao da su ove dve fancy srednjoškolke vršile napad na sve moje moždane vijuge, uvrtale ih, mučile do beskonačnosti.
Udahnula sam vazduh što sam snažnije mogla i uputila se ka svojoj kući, srećna što sam konačno pobegla ovom napadu primitivizma. Mučno je i tužno slušati mlade ljude koji se, kao stado ovaca, zaluđuju glupostima koje služe isključivo za ispiranje mozga. Još je tužnije to što se ličnosti koje zaista nešto vrede i koje su bile od izuzetnog značaja za nas, sada smatraju dosadnim, staromodnim i beskorisnim. Umesto njih sada na vrednosti dobijaju oni koji jedva mogu i da se nazovu ličnostima, oni koji će sve uraditi za novac i koji sasvim sigurno nemaju ni minimum kulture.
Pitanje koje se, nakon ovog poražavajućeg saznanja, automatski javlja jeste to da li je moguće promeniti ovakvu situaciju? Da li je moguće omladini ukazati na to šta zaista treba poštovati i koliko je obrazovanje bitno za njihovu budućnost? Možda je i moguće, ali je neophodno promeniti celokupni sistem vrednosti koji se, u današnje vreme, potpuno promenio, a za to smo svi po malo krivi…
Autor: Bojana Krkeljić
