“Odlomi malo od mog ćutanja, za reč me ujedi, da nabuja tišine reka…Pa me onda žednog preko nje prevedi. Samo neka te, neka… “
Čovek živi kroz mnogo različitih dualnosti koje su samo deo njegove svesti, deo njegove podeljene slike sveta, a ne vidi onu koja mu je data, pre svega da je sjedini. To je ujedno odgovor na neprimerene komentare o eventualnoj samoživosti. Ako sebe ne pogledamo u ogledalo, ako u njemu nema dobrote i radosti pa kako se to može prepoznati u nekom drugom ?!
Neizmerno se pouzdam u budućnost. Budućnost nema razloga da bude škrta prema meni. Ili ravnodušna. Nisam ni ja prema njoj. Ja o njoj danas brinem više nego bilo ko drugi. Čak i sada dok pišem, pitam se šta će sve to dobro doneti sutra i meni i svima onima koji to budu čitali.
Hrabrost i poštenje dajem za primer. Očekujem da mi prilike budu pružene jer na svim “prijemnim ispitima“ života pokazujem motivaciju veću od drugih. Ja ništa ne radim tek radi reda i ništa ne želim što me ne oduševljava. Umem da poželim, da steknem, stvorim, umem i da zadržim.
Nisam na ovom svetu radi učenja velikih životnih istina. Ali sam zato primer za iste.
Nije ovo priča o muci, to nije moj stil. Ja se ne mirim sa porazima, neuspeh nije moj saputnik. Od mene sumnja beži, strah spušta pogled, a nemir se povlači. Ne tražim garancije, samo putokaze.
I smatram da je sve drugo daleko od istine, a blizu besmislenosti koje nas uvek prestigne kada hodamo stazom precenjenih vrednosti pod ruku sa ambicijama koje su samo puka mašta.
Birajući manje lični put, teži put, deo nas neće ugledati samoostvarenje i satisfakciju primarnih impulsa i osnovnih potreba. Međutim, u razvojnoj akciji, u mirnom radu i harmoničnom okruženju, krajnji učinak mnogo je veći od okom merljivih rezultata.
Nije važno samo se boriti i pobediti u jednoj bici. Čemu uopšte borba ?! Možda je vreme da svet i ljudi nauče bar jednu malu lekciju o tome da “boj ne bije svijetlo oružje i da junačko srce treba da kuca dugo i mirno.“
I na kraju možemo se uhvatiti za svoju novu ideju ili samo za drvo. Zemlja će u svakom slučaju da nas povede napred. Zašto da ne poverujemo u to kada ona to svake sekunde neprestano čini, nikada nas ne izneveravajući. Nikada stvarno ne stojimo.
“Zagledano u sebe sred proleća, uvideh da je sve što se vidi prolazno, ali da je u meni mogućnost zvezde što večno sja.“
Autor: Ivana Živanić
