Hladno decembarsko veče ledilo je sve oko sebe. Na ulicama se mogao videti tek poneki prolaznik koji je, verovatno, primoran da nekuda ide… U gradu je vladala prava pustoš… Tišinu je narušavao samo šum drveća koje je vetar snažno ljuljao i krckanje snega pod nogama. Automobili nisu mogli da idu, putevi su bili zavejani, nije bilo nikakvih tragova, samo čist beli pokrivač svuda okolo.
Bilo je prilično kasno kada je izašla iz voza… Dug put je izmorio i to joj se moglo videti na licu, mada se trudila da se neprestano osmehuje. Još par putnika izašlo je na njenoj stanici i jedan stariji gospodin joj je pomogao da iznese kofer. Ljubazno mu se zahvalila i otišli su svako na svoju stranu.
Kako je bilo nemoguće dobiti taxi, krenula je lagano da pešači dok su joj pahulje padale na lice i kosu koja je virila ispod kape. Koračala je uspravnih leđa, ne skidajući osmeh sa lica, dok su joj se oči sijale. Posle dužeg vremena ponovo je bila u svom gradu!
Prolazila je putevima koje je tako dobro poznavala, skoro se ništa nije promenilo dok je bila odsutna. Potpuno je zaboravila na hladnoću, želela je samo da hrani oči divnim prizorima voljenog grada. Svakim korakom koji je napravila, budila su se nova sećanja… Na pojedinim mestima je čak jasno mogla videti sebe od pre par godina i čuti razgovore koje je nekada vodila.
Sreća, smeh, tuga, bol… Sve emocije su odjednom nadirale u njeno telo, nije znala kako da se oseća. Bila je sigurna u to da je srećna što je ponovo tu, što opet vidi sva draga mesta i što će videti sve ljude koje voli. Konačno je bila kod kuće! Sa druge strane, osećala je i tugu. Osećala je tugu jer je znala da nije baš sve onako kako je ostavila i jer je za nju vreme ovde stalo. Za nju je stalo, ali grad je nastavio da živi i vreme je nastavilo da teče i to je bilo ono što boli!
Parkovi, kafići, reke, šume, ušuškana naselja u kojima su se nalazile prave porodične kuće… Sve je nosilo određenu uspomenu i sve je želela ponovo da vidi. Želela je da počne da stvara nove uspomene na starim mestima.
Prošla je i pored svoje škole i od srca se nasmejala svim nestašlucima koje je nekada, zajedno sa drugarima, pravila. Potom je naišla na mesto gde je prvi put izašla u grad i odmahnula glavom kao da pomalo kritikuje tinejdžersku verziju sebe. Ipak, znala je da je i to bio samo deo odrastanja. Nastavila je da korača bez cilja, potpuno zaboravljajući na to da je kod kuće čekaju da stigne.
Nizala su se oko nje mesta prvih poznanstava, pijanstava i izlazaka, prvih svađa, ljubavi i rastanaka… Sve je u njoj budilo neku novu emociju koju nije znala da definiše. Nije ni slutila da ono što je nekada bilo samo obična ulica, trg, restoran ili park jednog dana može postati toliko značajno. Zapravo, ništa više nije bilo obično!
Večeras je, u gradu u kom se rodila, prva prolazila zavejanim ulicama. Stigla je sa prvim snegom i svojim stopama krčila put za nekog drugog ko će nakon nje proći tuda i neće videti ništa od ovoga što ona videti. Taj neko će ići po njenom tragu i ne zapitavši se čiji je, možda čak neće ni pogledati u prelepe bele krošnje i neće čuti pesmu i osmehe iz kafića. Taj će ići tamo gde je naumio i ne razmišljajući o lepoti svog grada, o sećanjima koja ga vežu za određena mesta, o tome koliko je srećan što može da se vrati ovim ulicama kad god poželi.
Prolazeći parkom počela je da oseća umor. Uvek je on u njoj budio neka tužna sećanja, gušio je, a zaista je volela to mesto. Brzim koracima je prolazila posmatrajući reku i trudeći se da misli samo na njen smirujući žubor. Približavala se izlazu iz parka kada se zaustavila i pogledala u klupu pored sebe. Kao da su je noge vodile ka izlazu, a ona je vukla nazad, terala je da ostane…
Bacila je kofer u sneg i sela na klupu u svom novom kaputu od kašmira. Nije osećala hladnoću, osećala je neko neobjašnjivo strujanje u telu, neku drhtavicu koja je bila drugačija od one zimske. Uspomene su je tresle, paralizovale! Dok su joj redovi suza grejali lice, setila se zašto je otišla i zašto se sve ovo vreme nije vraćala. Znala je da se vratila jer je, tokom odsustva, mislila samo o lepim događajima, smatrala je da joj jedno loše sećanje ne može uništiti sve što je bilo lepo… Pogrešila je!
Baš tu, na korak do izlaza iz parka, sećanja su je porazila. Vratila su je nazad i bacila je poput lista papira, zgužvala je i uništila do neprepoznatljivosti. Koraci u snegu završili su se tu gde je još davno umrla, samo nije želela to da prihvati i nastavljala je da živi kao duh jureći za nekim lepšim mestima, uspomenama i sećanjima.
Autor: Bojana Krkeljić
