Zima je pokazala sve svoje čari. Sneg je prekrio krovove kuća a drveće je pognulo svoje grane od težine belog prekrivača.
Maša je sa svojom majkom pravila Sneška Belića. Obe rumenih obraza, smejale su se i radovale snegu.
Maša je imala 4 godine. Nije imala ni braću ni sestre. Majka je svo slobodno vreme posvećivala svojoj jedinici. Otac je radio po čitav dan. Uveče bi se umoran vratio, večerao, malo se poigrao sa Mašom i čim bi ona zaspala i on je odlazio na spavanje. Ovo hladno, zimsko vreme samo mu je otežavalo i ovako već težak posao.
Dugo nisu mogli da imaju dece. Mašu su dobili kad su već bili blizu četrdesete godine. Zbog toga su je još više voleli i pazili.
Tog dana, samo što su završile Sneška i planirale da uđu u kuću zazvoni telefon. Majka otrča na brzinu da se javi, a Maši reče da bude tu i da se brzo vraća.
Maša je iskoristila taj momenat da pogleda šta se to krije u velikoj šumi koja je bila odmah iza njihove kuće. Često je gledala u tom pravcu, a majka joj je govorila da tamo ne sme da ide. Znatiželjna, kao i svako dete, okrenu se i krenu ka šumi.
Majka je izašla iz kuće i videla da Maša nije tu gde je ostavila. Pomislila je da se sakrila. Često su se igrale žmurke. Počela je da je doziva. Posle nekog vremena, zabrinula se jer Maše nije bilo nigde.
Vrtela se po dvorištu, zavirujući u svaki kutak. Noć je već počela da pada. Videla je muža kako povijenih leđa, spuštene glave, vraća se kući. Ispriča mu šta se desilo i oboje krenuše da je traže.
Kako je noć padala i temperatura je bila sve manja. Počeo je da duva hladan vetar.
Roditelji su tražili devojčicu do duboko u noć. Ali nisu je našli.
Potražili su pomoć. Uskoro je došla ekipa ljudi koji su krenuli u potragu za devojčicom.
Kako je noć odmicala, roditelji su sve više strahovali da se nije nešto desilo devojčici.
Pred zoru, jedan član spasilačke ekipe video je malene tragove koji su vodili ka ogromnom stoletnom drvetu, koji je imao veću rupu u svom stablu.
Prišao je i video devojčicu šćućurenu unutra. Devojčica je najpre odbijala da izađe, plašeći se nepoznatog čoveka. Ali njegov topao smešak ohrabri devojčicu i ona napusti svoje skrovište. Bilo je to nečije utočište. Unutra je bilo slame i neke životinjske dlake. Po toplini jazbine, reklo bi se da je životinja do skora bila tu. I zahvaljujući njoj, devojčica se nije smrzla.
Roditelji su sa suzama u očima prihvatili Mašu i čvrsto je zagrlili. Otišli su u svoj topli dom, srećni što su ponovo svi zajedno.
Autor: Sanja Trninić
