KOLUMNA: KO NE VOLI ŽIVOTINJE, NE VOLI NI LJUDE

U poslednjih mesec dana posebnu pažnju od svih vesti u medijima, privukla su mi dva slučaja: prvo – bahati tinejdžer koji, uz osmeh na licu, drži obešenu mačku na kanapu i drugo – dva psa koja je neko svirepo ubio iz puške nešto dalje od kuće njihovog vlasnika.

Nakon ovih saznanja svako normalan bi morao da se zapita šta to nije uredu sa nama? Kako je ljudska zloba došla do tog nivoa da mora da muči i iskaljuje svoj bes na nekome, pa makar i na nedužnim životinjama?

I dok, na jednoj strani imamo one koji se bore protiv ubijanja životinja radi sporta i nošenja krzna, na drugoj strani imamo one kojima smeta sve što diše. Šta očekivati od dece koja se zabavljaju tako što muče druga živa bića? Da li, zaista, neko veruje da će takvi jednog dana izrasti u dobre, odgovorne i saosećajne ljude? Naravno da neće!

Danas su obesili mačku, sutra će ubiti kuče, staviti papagaju petardu u usta itd… A onda će, jednog ne tako dalekog dana, mučiti i ubijati druge ljude. Jednog dana će pretući ženu i decu, ubiti roditelje, baciti bombu na punu diskoteku, jer sve počinje od problema koje ignorišemo! Danas ćemo to smatrati glupom dečjom igrom, nestašlukom, mora im se progledati kroz prste, to su deca! Očigledno, u svojoj okolini oni i nemaju primere nekog drugačijeg ponašanja! Na koga da se ugledaju mladi ljudi kad je neko, iz čiste zavisti, zlobe ili nekog trećeg (samo njemu znanog) razloga, ubio dva psa?!

Činjenica je, postali smo previše netolerantni, previše samoživi i previše zlobni. Sve nam smeta! Smeta nam kuče koje laje, mačka koja mjauče, petao koji kukuriče… bilo kakvo oglašavanje životinja, zapravo. I ne samo životinja! Ljudima smeta i kad se deca igraju, i pesma, i smeh… Sve!

Kao da svi čekaju samo da nađu drugima neku grešku i dobiju povod za svađu, tužbu ili tuču. A ovde je povod za svađu bilo šta! Neka komšijino kuče samo jednom zalaje kad nam to ne prija, odmah se zove policija (ko je kriv džukcu što ne zna da kaže šta mu je?). Međutim, ako komšija bije ženu i decu, tada smo manji od makovog zrna i nije naše da se mešamo (možemo i mi, daleko bilo, dobiti koji šamar).

I posle se takvi osile da sprovode pravdu i ulažu žalbe na bilo šta… Posle takvi nauče i svoju decu da tako treba: „Nikad ne dozvoli da te uznemirava komšijin ljubimac, glasna muzika ili dete koje plače – odmah zovi policiju! Ali ako čuješ ili vidiš tuču, zapomaganje ili čoveka koji leži na ulici – beži, to nisu tvoja posla!“

Tako lepo naučen mali bahati tinejdžer ode i obesi mačku i fotografiše se sa svojim „plenom“, jer je to cool, ali zato bi glavom bez obzira pobegao da je video kako njegovoj drugarici nasilnici otimaju užinu. Zaplakao bi kao mala beba da ga je neko dobro išamarao nakon ovog postupka i pokazao mu kako funkcioniše zakon jačega.

Međutim, ljudi će sve ovo radije ignorisati! Dete se poigralo, pogrešilo; neko je uhvatio pušku i ubio dva nedužna psa tek tako, ali mora da su ga (sram ih bilo!) uznemiravali lavežom… I nisu ovo jedini slučajevi, nažalost! Mnogo je sličnih situacija kojima svedočimo godinama unazad, ali se pravimo da ništa ne primećujemo. Životinje su, izgleda, za ljudski rasu prestale da budu živa bića! Kao da one ne osećaju, kao da njih ne boli, kao da nemaju pravo na život, hranu, dom, pomoć… Kao da nisu bolje i osećajnije od svih nas zajedno, jer one napadaju kad moraju, kad su ugrožene ili gladne, ali nikada samo zato što osećaju moć nad nekim.

Lepo kaže jedna stara poslovica da onaj ko ne voli životinje, ne voli ni ljude, i to je tačno! Onaj ko je u stanju da počini svirep zločin nad jednim nedužnim živim bićem i to samo zato što mu se može, njemu sutra neće biti bitno da li je to životinja, dete ili odrastao čovek. Njemu treba da se oseti moćno i važno i, kad već ništa bitno ne ume da uradi, bira da mrzi, muči i hrani svoj siroti ego na pogrešan način. I moći će to da rade, sve dok ostatak nacije ćuti.

Autor: Bojana Krkeljić