Moj fokus je u potpunosti promenjen i „prošlog života“ se sećam gotovo u delićima.

Kada sam krenula sa promenom fokusa, sa konstantnim radom na sebi, sa istraživanjem šta bi mi sve moglo pomoći u rešavanju bolesti, odnosno u ozdravljenju, kada je moj fokus bio isključivo na ZDRAVLJU, a ne na bolesti, dogodilo se čudo.

Tumor markeri su se znatno spustili, krvna slika je bila skoro savršena, nije ukazivala na upalne procese u organizmu, kao ni na malokrvnost, što je ranije bilo prisutno. Kao vrhunac, došla je i magnetna rezonanca koja je pokazala da nema metastaza na mestu gde ih je bilo pre nekoliko meseci i ja sam bila u totalnoj neverici. Doktor, radiolog koji je čitao magnetnu se čudio, išao je ponovo da proveri i na kraju napisao da nema sekundarnih promena koje su uočene pre nekoliko meseci. Ja sam bila u pozitivnom šoku, bila sam skeptična, trebalo je da me ljudi podsećaju da je rezultat sada dobar. Kada sam rezultate odnela mom onkologu, samo je potvrdio nalaz prethodnog doktora, govoreći mi da sam „ubola sedmicu na lotou“.

Sada me čeka pet skener i iskreno kako se približava, ponove me hvata strah od rezultata. Zato sada treba ponovo promeniti fokus, zaokupiti se nekim drugim, lepim stvarima.

U porodici nam je stigla nova beba i nema boljeg načina od promene fokusa kao što je fokusiranje na decu. Iako je sve to lepo i čarobno, ipak negde u svesti i dalje čuči taj iskonski strah, strah od neizvesnosti.

Iako sve ukazuje na to da sam zdrava osoba i da će me sa snimkom pet skenera i zvanično proglasiti zdravom, ipak postoji strah koga je teško osloboditi se.

E, sad nastupaju nove tehnike samopomoći, a to su na prvom mestu molitve, zahvalnost, pozitivne afirmacije, vizualizacije, meditacije, šetnje i sve ono što mi prija i čini me spokojnom.

Tu su i utešne reči dragih ljudi da će biti sve u redu.

Reči koje stalno ponavljam su:

Hvala ti Bože na zdravlju. Hvala ti što moj život kreće u pravom smeru.

Bez obzira na to što sam na teži način došla do saznanja da mi je promena bila preko potrebna, osećam da si me na ovaj način „naterao“ da se zauzmem za sebe. Hvala dragi anđeli na podršci, na tome što ste me tešili i niste mi dali da pokleknem, da hulim, da se žalim, već da sve to mirno prihvatim i uporno tražim načine kako da problem rešim, a ne da mu se prepustim i čekam… Hvala!

Autor: Katrina Gold

Danas se, iz nekog nepoznatog razloga, prisećam jednog davnog jutra… Bilo je hladno. Drveće je, svojim golim granama, dan činilo samo još depresivnijim i tmurnijim, a reka koja je prolazila pored parka hučala je jezivo, nabujala od snegova koji su se istopili i slili u nju.

U sred ovog mračnog prizora stajala je ona, okružena drvećem koje kao da se spremalo da je proguta, držala se čvrsto za ogradu i gledala u vodu koja protiče. Gušila se… Osećala je da drhti, da je zima trese, vazduh ponestaje i kao da se nebo ruši nad njom…

Nekoga je čekala! Posmatrajući je, videla sam samo ogromnu bol u očima nateklim od plakanja, povremene uzdisaje i tup pogled uperen negde u daljinu. Bila je poput ovog parka koji je okruživao, sablasna i beživotna, kao ogolela grana koja je izgubila sve ono što je činilo njenu suštinu i davalo joj sjaj i lepotu.

Izgledalo je kao da je sve stalo u trenutku, samo je reka besno proticala, želeći što pre da odnese i prošlost, i uspomene i život koji se do juče činio čarobnim. Devojka je i dalje nemo zurila u nju moleći se da što pre sve odnese u nepovrat i, u isto vreme, želeći da sve zauvek ostane tu, da se ne izbriše nijedan trag divne prošlosti koja se pretvorila u surovu stvarnost.

Nije ni primetila kada je došao on… Verovatno je njega i čekala i bojala se trenutka kada će ga ugledati, istovremeno. A on… on je bio hladniji od same zime, mračniji od ovog tmurnog dana i imao je pogled ubice. Gledala ga je dugo, bez reči, dok je on svoj pogled uporno sklanjao u stranu izbegavajući da mu se oči sretnu sa njenim.

Njega nije mučila zima – bilo mu je toplo… Nisu ga plašile ogolele grane, tmuran dan, niti zvuci reke koja odnosi sve sa sobom. Nije ga bolela prošlost, mučila sadašnjost i brinula budućnost… Nije video, nije osećao, nije mislio.

Poput pravog ubice, u svoju žrtvu nije gledao, znao je da će ga savest mučiti, da će ga progoniti njen duh i da će morati i sebi i drugima da prizna ono što nikako nije hteo… A nije hteo da svet zna to da je ubica hladnog srca, da je počinio stravičan zločin u dubokoj noći i da je uništeno telo bacio, ne okrenuvši se za njim.

Sada tog duha nije želeo da vidi! Poput deteta je sebe ubeđivao da mu se samo čini, okretao pogled u drugu stranu, stavljao osmeh na lice ubeđujući sebe da je sve u redu… A ništa nije bilo u redu!

Ona se trudila da mu se prikaže, da ga natera da joj kaže šta mu je to skrivila da je ubije ovako surovo, bez metka i bez vidljivih tragova na telu, da počini savršeni zločin iz kog će se izvući nekažnjeno i nastaviti svoj život onako kako je hteo… Trudila se da pronađe odgovor na to zašto je njen život morao da se završi i zbog čega to nekoga čini srećnim?!

Ubica je i dalje nemo gledao u daljinu, u istu onu reku koja je odnosila prošlost, njegov zločin, žrtvu i sve što je hteo da sakrije. Molio se jedino da oteče što brže, da slučajno negde ne ostane nekakav trag koji bi ga odao, da što pre nestane i ovaj duh koji sedi pored njega i čeka da ga primeti, da progovori, da pokaže to da u njemu ima još nečega ljudskog…

Nije ni primetio kada je devojka nestala… Počela je da pada jaka kiša, kao da su se s neba slivale ogromne, neisplakane suze… On je sedeo na istom mestu i punim plućima udisao vazduh sačinjen od bola, uživao u jaucima koje je odnosila reka i kupao se u suzama koje je nebo bacalo na njega…

Tako su se rastali zločinac i njegov  zločin, u toku najmračnijeg dana ikada, uz njene suze i njegov smeh.

Autor: Bojana Krkeljić