Oduvek su mi bili interesantni (da ne kažem i malo smešni) oni ljudi koji se nađu na nekom „visokom“ položaju i onda umisle da su Bog i batina. Pod tim „ljudima na visokom položaju“ mislim uglavnom na one koji su preko noći, nekakvom pukom srećom, postali nečiji zamenici i time prešli na nivo viši od „običnog radnika. I nema veze to što i dalje rade potpuno iste poslove kao i ranije (samo sa još nekoliko obaveza više) – oni imaju titulu!
A kada neko preko noći dobije nekakvo zvanje i odjednom više nije obavezan da se raspada od posla jer sada može nekom drugom da natovari sve što mu se ne radi – tada dolazi do problema. A pod problemima mislim na „ ja vama naređujem zato što mi se može i sada više nismo kolege jer, ipak mi se morate obraćati sa poštovanjem“, a sa druge strane svi odbijaju da ispoštuju naređenja te „umišljene osobe“. I tako u krug…
A zbog čega ljudi postanu tako drski i bezobrazni kada im se malo digne rejting i kada dobiju moć da upravljaju tuđim (makar i samo poslovnim) životima? Zato što takve stvari rade pretežno oni koji se nisu mnogo pomučili u životu kako bi došli do željene funkcije, oni koji su dovoljno neobrazovani da misle da je naređivanje i nadmen stav stvar prestiža i pokazatelj nečije vrednosti i autoriteta.
Zapravo, oni koji su sebi odavno postavili cilj da nešto samostalno postignu u životu, koji su stvorili imperije, zaradili ogroman novac itd. – nikada se neće ponašati bahato prema onima koji su na nižoj lestvici po pitanju obrazovanja, položaja u firmi, materijalnoj situaciji i sl. Naprotiv, oni koji su svesni toga koliko je teško napredovati, stvarati i boriti se – trudiće se da pomognu drugima koliko god je to u njihovoj moći i nikada nikoga neće sputavati.
To je ono što rade oni koji su svojom zaslugom na određenom položaju, međutim šta sa onima koji nisu svesni toga da su u životu imali samo više sreće nego neko drugi i to je to? Kako ubediti novonastalog šefa, direktora, lekara, profesora kome se u određenom trenutku uključila srećna zvezda, da je i dalje, ipak, samo običan čovek? I ne samo to da je on i dalje običan čovek, nego su i ljudi oko njega i dalje samo ljudi koji žive svoje živote i rade svoj posao najbolje što mogu (verovaćemo da je tako).
Tako nekome ko se do juče raspadao od učenja, kleo i obrazovanje i profesore i državu – od mame i tate na poklon za rođendan dobije posao i pretvori se u sve ono što je donedavno proklinjao. Počne novonastali „lik na visokom položaju“ da zabušava, odjednom ga mrzi da radi, sav posao svaljuje na druge, pokazuje autoritet histerisanjem na druge radnike (koji su, naravno,na slabijem položaju nego on), ponaša se kao da celokupno znanje ovog sveta drži u malom prstu… I tako do beskonačnosti sve svoje frustracije iskaljuje na drugima, a sve što je umislio da zna i može da radi – daleko je od dobrog.
Gde god se okrenemo vidimo takve slučajeve: prodavnice, škole, bolnice, bilo kakve firme… Svuda će se naći neki pametnjaković koji kolegama zagorčava život – jer mu se može! Čisto zbog toga što mu radno mesto to dozvoljava, primaće platu za posao koji drugi obavljaju za njega, preuzimati zasluge za sve što nije uradio i očekivati od drugih da su mu na raspolaganju u svakom trenutku jer on tako kaže (a njegova reč je za sve zapovest)!!
A narod navikao da ćuti i trpi, da se čvrsto drži za posao koji je jedva dobio i radije će preživljavati svakodnevne torture i klimati glavom na svako moguće i nemoguće naređenje svog nadređenog, nego što će se pobuniti i reći šta mu smeta. Nikako da se opametimo i shvatimo da niko ne može da kupi pravo nad našim životima i ne moće da nas koristi kao predmete koji su mu za nešto potrebni.
Svi imamo dušu. pravo na posao, na odmor, na napredovanje, na život… Nikada ničija „visoka pozicija“ ne treba da nas plaši i nikada se nikome ne treba pokoravati za šaku milostinje koju nam (naizgled) pruža. Nadmene treba spusitit na zemlju, tamo gde su i bili pre nego što su malo više poleteli i zaboravili da se ponovo spuste. Neka vam ne bude glupo da odbijete da uradite nešto što nije vaša dužnost, što vam teško pada ili smatrate uvredljivim – vaše dostojanstvo niko ne može da kupi!
Autor: Bojana Krkeljić
