Kada sretnem ljude koje dugo nisam videla, često čujem rečenicu: „Nisi se uopšte promenila!“. E sad je li to kompliment ili nije… Da li sam ostala u cvetu mladosti ili u prošlom veku… Hahaha… Budući da sve gledam s pozitivne strane, ja to smatram komplimentom. Da, ostala sam mlada. Mlada duhom.

Šalu na stranu, tu rečenicu često čujemo ali ponekad i obrnuto pa zvuči u smislu „Baš si se promenio/la!“. To može biti u lošem kontekstu kada neko hoće da nam saopšti da više nismo ono što osoba od nas očekuje ili u pozitivnom kada neko izražava oduševljenje jer smo konačno stali na noge i zauzeli se za sebe. Na žalost negativan kontekst je češći ali kada prihvatimo da je život jednostavno takav, kao rolerkoster, onda nam to i ne pada teško. To je prosto tako.

Jednom sam na desetogodišnjici od osnovne škole čula svoju razrednu kako kaže:“Deco, svi ste mi se jako promenili ali Tijana najviše. Od one devojčice koja je stalno ćutala, sada ne zatvara usta!“ Ne pamtim da sam se u životu više ismejala. Da, promene su kod mene išle u etapama. Kasnije sam imala veliku transformaciju nakon suočavanja sa panikom i anksioznošću. No sada, osećam da sam na još jednoj prekretnici i da se velike transformacije dešavaju u meni. Kada to osetite naprosto se prepustite procesu.Ja sam osetila potrebu da se isključim na neko vreme sa društvenih mreža i pustim proces da prođe kroz mene. To ne znači da me uopšte nema jer kao što vidite pišem, no nisam više svakodnevno aktivna. Šta će mi to doneti, puštam da vidim. Dozvoljavam da se vine u visine sve što želi da se izrazi kroz mene i da se utiša sve što treba da zanemi. Promene su sjajne i ne treba ih se plašiti. Od one Tijane koja je željna znanja i voli da saznaje i upija što više, sada sam u fazi integracije gde puštam da se sve slegne. Dozvoljavam sebi samo da budem prisutna. Dozvoljavam sebi da spavam koliko hoću, da meditiram, trčim, smejem se. Prepuštam se mirisima, ukusima, vertu, suncu. Prepuštam se osećaju da ništa ne moram. Dozvoljama da mi dođe ono što treba. I prihvatam tu svoju promenu. Osećam da je važna.

Ovih dana čitam o razvodu Ane Bučević. Volim Anu i u nekom mom periodu života mi je bila vetar u leđa no i ona je samo žena. Žena koja se menja. Menja se u skladu sa sobom. I trebamo li joj zameriti. Zakon privlačenja, vortex…verujemo li u to? Ja da, ali zar je i to važno. Svako u nešto veruje i svi se mi menjamo na ovaj ili onaj način. I ona ima pravo biti nešto drugo u odnosu na pre pet godina kao što ni ja nisam ista od pre pet godina. Pustimo sve te zakone i živimo život. Jer toliko toga mi još ne znamo a sigurni smo da znamo. Zašto? Jer tako mislimo da držimo konce u svojim rukama. Živimo u iluziji. Mi jesmo kreatori svoga života ali da li znamo kako se zaista kreira i poštujemo li sve te zakone i korake? Tu je kvaka.U primeni i radu. Ponekad previše silimo stvari. Pustimo ih i samo verujmo i dišimo.

I pustite one koji vam govore loše i koji žele da vas vrate na stari put jer njima tako više odgovara. Pustite svoj sopstveni proces da traje, osluškujte ga i prepustite se veri u sebe same. Dozvolite promeni da vam se desi a vi je zagrlite. I radite onako kako osećate bez obzira šta vam kažu. A ako vam kažu da ste se promenili, samo im zahvalite i recite:“Znam i drago mi je zbog toga!“

Autor: Tijana Mihajlović

U moru obaveza, žurbi, problema itd. uspeli smo da zaboravimo na najvažniju stvar – SEBE! Neprestano vodimo brigu o tome da li ćemo stići nešto da završimo, da li će drugi biti zadovoljni nama i našim dostignućima, šta će misliti, reći, osećati… Mislimo o svemu i svima osim o svojim potrebama. A to je, zaista, tužno.

Kada završavamo neki projekat na poslu, fakultetu, u školi – jedina briga nam je šta će nadređeni reći o tome, hoće li nas pohvaliti i kakvi će mu biti utisci. Retko koga ćete čuti da radi isključivo prema svom osećaju, sa ljubavlju i predanošću, bez razmišljanja o tome šta bi, eventualno, neko drugi mogao misliti o njegovom radu. A jedino kada radite na taj način – uspeh je zagarantovan!

Međutim, mi smo postali robovi tuđeg mišljenja, predrasuda i drugih stega koje ne dozvoljavaju našoj kreativnosti i slobodi da se ispolje i naprave magiju. I ne samo da smo postali robovi tuđih mišljenja, nego se uporno trudimo da sve što uradimo, kažemo i dajemo – bude korismo drugima, a sebe stavljamo u drugi plan. Zbog čega sebe stavljamo u drugi plan? Ko je to i kad smislio da je sramota ili da je zabranjeno voleti sebe? Jer… prvo moramo voleti i poštovati sebe, kako bismo mogli da volimo i poštujemo druge.

Masa ljudi će reći „ma bitno je da su mi deca srećna i zadovoljna, za mene nema veze“; „bitna mi je samo njegova/njena sreća jer ja njega/nju volim“; „radim to i to da bi mi roditelji bili ponosni i mene to čini srećnom/srećnim“… Da, sve to jesu bitne stvari i svakako da je svima nama bitno da su ljudi koje volimo srećni, zadovoljni i ponosni, to se ne dovodi u pitanje! Ali (ipak postoji ALI!) šta se dešava sa nama ako sve što radimo u životu podredimo drugima, pa makar to bili i naši najmiliji? Da li smo, u čitavoj toj priči, mi ipak srećni u potpunosti?

To što naši postupci drugima čine dobro i ispunjavaju im živote, to je divno, ali ukoliko se mi sami na kraju priče osećamo prazno i neispunjeno – ipak nešto nedostaje. A to što nedostaje u pravo je ljubav prema sebi i svojim snovima, željama i nadama. Najbolje ćemo usrećiti i druge i sebe ukoliko se budemo vodili onime što nam srce kaže, onime što osećamo duboko u sebi. A duboko u sebi niko od nas nije stvoren da ispunjava tuđe želje.

Kada bismo se samo malo temeljnije zagledali u svoju suštinu, shvatili bismo da gotovo stalno radimo nešto što je u suprotnosti sa našim osećanjima. Jer, ako osećamo da bismo bili srećniji na nekom drugom mestu, a ostajemo tu gde jesmo jer to čini srećnim ljude oko nas – ipak nismo zadovoljni. Takođe, ako volimo jednu osobu, a život provodimo sa drugom – nikako ne možemo biti srećni, ma koliko se trudili da svet ubedimo u svoju sreću.

Poenta i nije u tome da drugi misle kako je nama sjajno, kako uživamo i sl., poenta je u tome da se mi sami osećamo sjajno, da mi sami živimo svoju bajku, pa makar drugi nikada i ne shvatili to.

Voleti sebe nije samoživost, niti bilo kakva loša osobina, voleti sebe je glavna lestvica na putu ka ostvarenju svojih želja i širenja ljubavi i zadovoljstva.

Jedini način da budemo srećni, ali i da ljude oko sebe učinimo srećnim jeste da volimo i poštujemo sebe, da predano radimo na sebi, borimo se za ono što je naše i ne dozvolimo nikada tuđem mišljenju da nas pokoleba.

Zato volite sebe i širite ljubav gde god da se pojavite i videćete koliko lepih stvari i promena će početi da se dešava.

Autor: Bojana Krkeljić