Voz je prolazio najlepšim predelima koje je do tada videla… Sedela je i ne trepćući, gledala kroz prozor omamljena savršenstvom prirode. Želela je samo da uživa u onome što se pred njom nalazi i skrene misli sa svega lošeg što je u životu pratilo.
Kupila je kartu u jednom smeru, krenula je na put oko sveta o čemu je tako dugo sanjala, još otkad je bila dete. Sa svakom novom slikom koju je ugledala pred sobom, zamišljala je sebe kako se srećno kreće tim nestvarnim poljima, trči kroz redove suncokreta, pliva u ledenim vodama koje prolaze kroz planinske predele, a onda punim plućima udiše svež vazduh…
Osmeh bi joj zaigrao na licu kada god bi se prepustila tim mislima, sve ono što je nekada mogla samo u mašti da vidi, sada se nalazilo pred njom. Osmeh sa lica bi joj jedino skinula povremena misao koja se u sekundi javi, tek da je podseti da negde tamo, iza nje, postoji život koji nije tako savršen.
Borila se protiv tih ružnih misli, terala sebe da isključivo uživa u ovome što ima sada, u ovom životu koji je pun lepe neizvesnosti, nadanja i avantura… Bežala je od loših misli kao od nekog progonitelja koji je tako dugo prati da ne može da se smiri ni sada kad nije tu…
Voz je išao sve brže i činilo joj se da je baš taj njen život kao ovaj voz – nekada malo uspori, stane, a onda krene da se kreće tolikom brzinom da ne stigne ni da sagleda dobro šta se sve izdešavalo. Prolazi pored toliko lepih stvari i vidi ih samo kao kroz maglu, ne stižući da im se prepusti kako treba… Da, njen život je baš kao ovaj voz u kom se sad nalazi i može i zaći na bilo kojoj stanici, samo treba da odluči to i da pametno izabere, jer nekada ono što se učini lepo – ume da bude loš izbor.
Autor: Bojana Krkeljić
