Upravo je prošao post i ispoštovala sam ga. Jela sam mnogo manje slatkiša, više voća i povrća, manje sam grickala između obroka, počela sam redovnije da pravim smutije i ceđene sokove od narandže i limuna. Poboljšalo mi se varenje, smanjili su se problemi sa hemoroidima, smanjio se nesnosni apetit.

Post je odličan odmor od unosa masne, previše slatke i slane hrane, a takođe jako je važno manje unositi belog hleba i zameniti ga crnim ili projom.

Četiri posta u toku godine, plus sredom i petkom je odličan balans, jer se ne odričemo u potpunosti od nezdrave, a ukusne hrane, a ipak vodimo računa i znatno se zdravije hranimo u danima posta. Ponavljam, treba unositi mnogo više voća, povrća, semenki, koštunjavog voća, suvog voća, kuvane pšenice zaslađene medom, žitarica, čorbica od povrća, crnog hleba. Truditi se da ne bude zaprške ili smanjiti na minimum.

Pričest se nadovezuje na post na vodi i može biti veoma isceljujuć. Pored ishrane kojom čistimo telo od nečistoća, trebalo bi postiti i od svađa, loših misli, od sve negativnosti, razvijati vrline kao što su moral, dobrota, saosećajnost, , smirenost, praštanje, pomaganje drugima…

Vidite da se naša religija poklapa sa metodama koje se savetuju u popularnoj psihologiji za smanjenje stresa i opšti boljitak. To su metode koje često spominjem- meditacije, pozitivne afirmacije, vizualizacija… Setite se reiki principa koji su poprilično u skladu sa hrišćanstvom:

1. Danas ne brinem! Danas očekujem sve najbolje!
2. Danas nisam ljuta! Danas se radujem svemu!
3. Danas sam zahvalna za sve!
4. Danas radim pošteno (i na sebi)!
5. Danas sam ljubazna i dobronamerna prema svima!

Volela bih za kraj citirati oca Tadeja koji govori o smirenosti:

„Svi Sveti Oci koji su proživeli dobrim životom, mirnim i tihim životom, svi kažu da je savršenstvo hrišćanskog života-krajnje smirenje.

Ako se bavimo dobrim mislima i željama, te misli nam daju mir i radost još u ovom životu, a pogotovu u večnosti i onda vidimo da smrti nema, da je smrt pobeđena, Gospod je pobedio smrt i život nam večni darovao.“

Autor: Katrina Gold

Jednog jutra, ne baš skoro, ali ni tako davno, otvorila sam oči i počela sa jutarnjom rutinom. Bez ikakvih planova o tome šta ću raditi tog dana, umila sam se, skuvala kafu i sedela sama sa svojim mislima. Tih dana mi je to bila praksa… Bile su to teške, preteške misli da bih se usudila da ih podelim sa nekim i posadim ih u još nečiju glavu.

„Oduvek sam bila jaka, ne postoji problem sa kojim ne mogu da se suočim… Zar mi je uopšte potreban čak i neobavezan razgovor sa nekim? Naravno da nije! U društvu se priča o lepim stvarima, smeje se i veseli, podele se osnovni problemi i ide se dalje… Nije to mesto za kuknjavu!“

Tako sam govorila vodeći razgovor licem u lice sama sa sobom, u jednom trenutku tešeći sebe, već u narednom ponašajući se kao „glas razuma“ i kudeći svoj odraz u ogledalu. Veoma sam stroga bila grdeći sebe zbog neprospavanih noći, isplakanih suza, bola u grudima, ovih svojih jutarnjih rituala…

„Jutro treba da počne sa osmehom na licu, a ne sa suzama. Dan treba da se završi sa najlepšim mislima pred spavanje, a ne sa gušenjem od plača! Šta treba da se dogodi, pa da shvatiš?!“

I tako neko vreme, dok se ne isprazni šolja kafe i dok ne izađem napolje. A tada je vreme za najlepši osmeh na licu, za smeh do beskonačnosti, za lepe priče i isijavanje srećom. Napolju je baš sve kako treba da bude, tamo je bitna spoljašnjost, nikoga nije briga za ono što nosiš unutar sebe…

Rekao bi čovek, toliko sam se navikla na tu svoju rutinu da više nisam ni primećivala ono što se odvija u meni. Postojala sam ja kod kuće i ja van kuće; ja uplakana i ja nasmejana i to su bile dve osobe… Životna deviza – NE OPTEREĆUJ DRUGE SVOJIM PROBLEMIMA!

I tako… sama svoj terapeut, ubedim sebe da sam dobro, da je sve to u redu i da se plakanjem duša i srce samo leče… Sve je to dobro! A neki glasić sa strane je uporno govorio da nije, samo nije imao ko ni da ga posluša… Dok mu konačno nije dosadilo da toliko vrišti, a da ne dopire do mog razuma, da se kida uzalud… I tada je odlučio da se pokaže! Da udari!

A udarao je postepeno… najpre lagano, u razmaknutim vremenskim intervalima, dok (i dalje ignorisan) nije zadao finalni udarac. Prvo se javio tako što je lagano, samo povremeno, otežavao moje disanje. Bio je ignorisan! Potom je skakao po mozgu sve dok mi ne izazove vrtoglavicu – nisam ga smatrala bitnim, još uvek. Uselio mi se i u srce ubrzavajući mu rad toliko da zaboli – utišavala sam ga svojim osmehom…

Trudio se jadni glasić razuma da na bilo kakav način ukaže na svoje postojanje, vrištao da usporim, a ja konstantno dodavala gas, nabacivala osmeh, živela sve suprotno od onoga što se u meni dešavalo. Osećanja stavila na čekanje i odlučila da zagospodarim njima i radim onako kako ja hoću, nema šta ona da određuju moj život.

Osim što određuju! Mali signali nisu bili dovoljni za mene, meni je trebao tornado, zemljotres… Trebala mi je potpuna blokada čitavog tela, trebalo je srce da mi stane, pred očima se zacrni i kroz glavu mi prođe čitav život, kao na filmu.

Glasić razuma je pošteno udario – na sve delove ovog mog bića. Blokirao mi i ruke i noge, uzburkao razum, zaustavio disanje, stegao srce, naterao krv na nos… Konačno je vrisnuo iz sve snage: „Tu sam, pogledaj me sad! Sada me slušaj ili više nećeš ni imati šansu!“

I dobro sam ga saslušala! Da, saslušala sam, nakon: „Imali ste sreće, došli ste u poslednji čas“; „Previše ste mladi za ovo“; „Desi li se ovo još jednom, teško ćete se izvući“.

Tog trenutka po prvi put sam se zagledala u sebe i svoje potrebe, po prvi put rekla: „Dosta je!“ i bolu, i suzama i neprospavanim noćima. Tog trenutka za mene su se završili košmari koji su trajali predugo, proganjali me svako veče i budili uznemirenu i preplašenu… To je bio momenat kada sam prihvatila svoju bol, ali je i stavila u drugi plan…

Tog, naizgled običnog dana, na trenutak sam umrla i ponovo oživela – samo da bih konačno shvatila kako se živi. Toliko sam dobro saslušala ovu lekciju da reči lekara i dan danas odzvanjaju u mojoj glavi, ali ne kao strašne reči, već kao reči izbavljenja. Kada znate da možete sve da izgubite, probudi se neki inat u vama da nastavite još jače, sa više volje i da, konačno, stavite sebe u prvi plan (makar ponekad).

Autor: Bojana Krkeljić