KAD OSEĆANJA VRISNU KAD OSEĆANJA VRISNU
Jednog jutra, ne baš skoro, ali ni tako davno, otvorila sam oči i počela sa jutarnjom rutinom. Bez ikakvih planova o tome šta ću... KAD OSEĆANJA VRISNU

Jednog jutra, ne baš skoro, ali ni tako davno, otvorila sam oči i počela sa jutarnjom rutinom. Bez ikakvih planova o tome šta ću raditi tog dana, umila sam se, skuvala kafu i sedela sama sa svojim mislima. Tih dana mi je to bila praksa… Bile su to teške, preteške misli da bih se usudila da ih podelim sa nekim i posadim ih u još nečiju glavu.

„Oduvek sam bila jaka, ne postoji problem sa kojim ne mogu da se suočim… Zar mi je uopšte potreban čak i neobavezan razgovor sa nekim? Naravno da nije! U društvu se priča o lepim stvarima, smeje se i veseli, podele se osnovni problemi i ide se dalje… Nije to mesto za kuknjavu!“

Tako sam govorila vodeći razgovor licem u lice sama sa sobom, u jednom trenutku tešeći sebe, već u narednom ponašajući se kao „glas razuma“ i kudeći svoj odraz u ogledalu. Veoma sam stroga bila grdeći sebe zbog neprospavanih noći, isplakanih suza, bola u grudima, ovih svojih jutarnjih rituala…

Jutro treba da počne sa osmehom na licu, a ne sa suzama. Dan treba da se završi sa najlepšim mislima pred spavanje, a ne sa gušenjem od plača! Šta treba da se dogodi, pa da shvatiš?!“

I tako neko vreme, dok se ne isprazni šolja kafe i dok ne izađem napolje. A tada je vreme za najlepši osmeh na licu, za smeh do beskonačnosti, za lepe priče i isijavanje srećom. Napolju je baš sve kako treba da bude, tamo je bitna spoljašnjost, nikoga nije briga za ono što nosiš unutar sebe…

Rekao bi čovek, toliko sam se navikla na tu svoju rutinu da više nisam ni primećivala ono što se odvija u meni. Postojala sam ja kod kuće i ja van kuće; ja uplakana i ja nasmejana i to su bile dve osobe… Životna deviza – NE OPTEREĆUJ DRUGE SVOJIM PROBLEMIMA!

I tako… sama svoj terapeut, ubedim sebe da sam dobro, da je sve to u redu i da se plakanjem duša i srce samo leče… Sve je to dobro! A neki glasić sa strane je uporno govorio da nije, samo nije imao ko ni da ga posluša… Dok mu konačno nije dosadilo da toliko vrišti, a da ne dopire do mog razuma, da se kida uzalud… I tada je odlučio da se pokaže! Da udari!

A udarao je postepeno… najpre lagano, u razmaknutim vremenskim intervalima, dok (i dalje ignorisan) nije zadao finalni udarac. Prvo se javio tako što je lagano, samo povremeno, otežavao moje disanje. Bio je ignorisan! Potom je skakao po mozgu sve dok mi ne izazove vrtoglavicu – nisam ga smatrala bitnim, još uvek. Uselio mi se i u srce ubrzavajući mu rad toliko da zaboli – utišavala sam ga svojim osmehom…

Trudio se jadni glasić razuma da na bilo kakav način ukaže na svoje postojanje, vrištao da usporim, a ja konstantno dodavala gas, nabacivala osmeh, živela sve suprotno od onoga što se u meni dešavalo. Osećanja stavila na čekanje i odlučila da zagospodarim njima i radim onako kako ja hoću, nema šta ona da određuju moj život.

Osim što određuju! Mali signali nisu bili dovoljni za mene, meni je trebao tornado, zemljotres… Trebala mi je potpuna blokada čitavog tela, trebalo je srce da mi stane, pred očima se zacrni i kroz glavu mi prođe čitav život, kao na filmu.

Glasić razuma je pošteno udario – na sve delove ovog mog bića. Blokirao mi i ruke i noge, uzburkao razum, zaustavio disanje, stegao srce, naterao krv na nos… Konačno je vrisnuo iz sve snage: „Tu sam, pogledaj me sad! Sada me slušaj ili više nećeš ni imati šansu!“

I dobro sam ga saslušala! Da, saslušala sam, nakon: „Imali ste sreće, došli ste u poslednji čas“; „Previše ste mladi za ovo“; „Desi li se ovo još jednom, teško ćete se izvući“.

Tog trenutka po prvi put sam se zagledala u sebe i svoje potrebe, po prvi put rekla: „Dosta je!“ i bolu, i suzama i neprospavanim noćima. Tog trenutka za mene su se završili košmari koji su trajali predugo, proganjali me svako veče i budili uznemirenu i preplašenu… To je bio momenat kada sam prihvatila svoju bol, ali je i stavila u drugi plan…

Tog, naizgled običnog dana, na trenutak sam umrla i ponovo oživela – samo da bih konačno shvatila kako se živi. Toliko sam dobro saslušala ovu lekciju da reči lekara i dan danas odzvanjaju u mojoj glavi, ali ne kao strašne reči, već kao reči izbavljenja. Kada znate da možete sve da izgubite, probudi se neki inat u vama da nastavite još jače, sa više volje i da, konačno, stavite sebe u prvi plan (makar ponekad).

Autor: Bojana Krkeljić

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *