Ove vrućine su mi oduzele svu inspiraciju. Taman dok sam razmišljala šta bih novo mogla podeliti sa vama, negde u prolazu, čuh jednu poznatu frazu i eto me za laptopom. Zapitajte se samo koliko ste vi puta od svog najranijeg detinjstva pa sve do sada čuli rečenicu Pusti da pričaju, samo ne obraćaj pažnju. Svaki put kada sam ja, a pretpostavljam i vi čuli od neke osobe, ta osoba je imala nameru da vas smiri usled situacije što vam je neko nešto rekao a vama to nije prijalo. Taj neko dok vam to govori je uglavnom smiren, pokušava biti medijator a vi, barem ja i većina oko mene je uznimiren zbog onoga što je prethodno čuo.

Prvi put kada sam krenula da razmišljam o tome koliko je ta rečenica ispravna ili ne, bila sam u osnovnoj školi. Neću vam reći ni imena ni mesta ali ću vam ispričati priču. Bio jednom jedan razred, razred sastavljen od različitih profila ličnosti, ali razred koji je nekako uvek težio da budemo prijatelji i mimo škole. Svi smo bili komšije, neki se znali iz vrtića neki iz parkića. Tako u tom neko predpubertetskom uzrastu i ova radnja kreće. Inače, moram da naglasim, spadam u generaciju gde su i roditelji i svi oko nas govorili kako pubertet nije postojao u njihovom vremenu i da stvari kao preterana osetljivost i bubice ne postoje. Taj razred je imao dve najbolje drugarice,  jedna je bila plavuša, druga brineta. Isto godište, različiti horoskopski znak. Znale su se i pre osnovne škole, njihovi roditelji su se poznavali, zajedno su išle kući, delile svoje dečije tajne. Imale su još jednu zajedničku karakteristiku, obe su imale malo viška kilograma i takve smo ih svi znali. Ono što ih je razlikovalo je bio stav o tome. Kada su dečaci naravno krenuli da budu svesni da izazivanjem privlače dodatno pažnju i postaju važniji u svom muškom društvu, krenuli su prozivke na osnovu fizičkog izgleda. Na primer, ja sam  niska devojka, meni su tu nalazili zamerku ali dosta manje u odnosu na devojčice koje su imale višak kilograma.

Već sam vam rekla, njih dve je razdvajao stav prema tome. Eto ja na primer nisam čula nikada da su plavu devojčicu uvredili, nikada joj nisu rekli debela ili je uporedili sa nekom životinjom. Štaviše,  ona je bila, što bi se u Bosni reklo prava raja. Svi smo uvek bili oko njenog stola, večito nasmejana, lider u svemu, duhovita i puna ideja za sve što se nalazi na ovoj planeti. Uvek u nekom svom sportskom stilu sa odgovorom pripremljenim na svako pitanje. I dan danas je takva. E, a druga devojčica, ona je plakala. Plakala je na času, plakala u školskom toaletu. Dečaci kao da su se hranili njenim suzama dok su je zadirkivali i svaki put su bili suroviji. Nisam volela njene suze, ljutili su me što su takvi. Smeđa devojčica je plakala, plava se smejala. Nije mi bilo jasno, dok ona jednom njih nije pitala, zbog čega ste takvi? Odgovor je bio u najmanju ruku čudan, a glasio je: „Ti reaguješ i dok god reagujes mi nećemo stati, pogledaj plavu devojčicu kako je pametna i ne reaguje na nas“ . Ona je i dalje plakala, dok su svi govorili da ne obraća pažnju. Nas dve delimo horoskopski znak, imamo tu lošu karakteristiku da nas reči povređuju.

Puno puta sam se zapitala koja bih ja bila od njih dve da sam se našla u istoj situaciji. Da li bih jednostavno izignorisala i u startu sasekla neke stvari ili bih plakala. Nekada imam utisak da su obe te devojčice u meni, jedna se isplače a druga izignoriše. Koliko god da godina imam u kakvoj god da sam situaciji, ne volim kada moram prećutati da bi nešto prošlo. Znate, njih dve su ostale najbolje drugarice,uvek se  obradujem kad ih vidim, nažalost to nije često. Obe su završile dobre škole i postale devojke koje da su mi bliže, uvek bih poželela u svom društvu. Samo, ovi naši dečaci, koji su sada odrasli momci, znaju opet prebaciti koju smeđoj devojčici, samo ona sada razvuče osmeh, a i mi svi zajedno sa njom.

Koji ste vi tip ljudi? Kako vi reagujete kada pričaju o vama ono što vas povređuje. Koja vi devojčica birate da budete ili jednostavno ne birate, vi ste ta?!

Autor: Jelena Plaić Kockar, diplomirani pedagog