Šta se kaže kada prođe neko stariji? Koliko puta ste to čuli kada ste bili mali ili u nekom školskom uzrastu. Pozdravljanje kao znak poštovanja i dobrih manira nam se usađuje dok izgovaramo prve reči. Uče nas da reči dobar dan, dobro veče imaju posebna značenja u našoj dnevnoj rutini. Kroz te reči se najčešće iskazuje kako smo vaspitani i koliko poštovanja udelujemo osobi koju pozdravljamo. Nakon standardnih pozdrava, sledeća etapa naših dobrih manira se iskazuje kroz poštovanje starijih. Sigurna sam da ste vi, kao i ja, puno puta čuli pusti, stariji su ljudi ili pogledaj ti ove omladine kako nemaju poštovanja prema starijim. Tako ja vozeći se autobusom, primećujem putnike i njihova ponašanja. Mogu vam reći u tih 15 minuta vožnje, tačno se može videti svet u malom. Mi kao ta omladina stojimo, dok stariji naravno sede. Ono što mene muči u svemu tome je, šta se dešava kada uđe devojka sa detetom ili trudnica ili što se zna desiti, trudna devojka sa detetom. U tih par sekundi njenog ulaska se dešavaju sledeće stvari:

• Starije dame ocenjuju potencijalno koji je mesec i da li mora sesti
• Ako već mora traži se mlada osoba koja će ustati
• U slučaju da mlade osobe nema na mestu gde se sedi i koja bi morala ustati, lagano se glava okreće ka prozoru.

Nakon dobrih par minuta stajanja eto neko se sažali pa ustane i to uz veliku buku i halabuku kao da je ne znam ni ja šta uradio/la.

Da me neko pogrešno ne shvati, naravno da mi mladi treba da ustanemo i da budemo od pomoći. Naravno da mi trebamo pomoći da se pređe ulica i da se ponesu stvari. To su stvari ljudskosti koje se ne dovode u pitanje. Moj problem ležu u tome kada neko smatra da zaslužuje poštovanje samo zato što je stariji od mene. Vidite, ja ne smatram da je tako. Smatram da se poštovanje mora zaslužiti kao i sve ostalo. Poštujemo svoje roditelje jer nas podižu, školuju i vole. Pitam ja vas šta je sa roditeljima koji to ne rade? Šta je sa roditeljima koji se odreknu svoje dece, da li oni zaslužuju poštovanje? Kada razmišljam o vrednostima kojima nas uče, uvek se sve generalizuje i stavlja u kalup i rečenicu ali kod većine je tako.Ona manjina stoji u nekom vakumu i čeka svoj red. Kao neko ko se trudi izaći iz okvira koje nas naše lažno tradicionalno društvo uči, smatram da poštovanje mora biti zasluženo. Nikako urođno već stečeno. Meni je na primer tužno kada vidim decu u autobusu koja se vraćaju iz škole sa ogromnim torbama. Pored te torbe oni nose i kesu za fizičko vaspitanje, nekada možda čak i blok papir. Onako umorni, glavica punih nekih brojeva i njima znanih dečijih briga, lome svoju kičmu pod teškom torbom, dok uvažene starije dame sede. Vidite u ovom slučaju, moje poštovanje može dobiti samo ona osoba koja se bar ponudi da uzme nešto od stvari tog deteta ili mu zamislite ustupi mesto. To je malo a znači puno.

U tim trenucima kada vidim da neko svoje bahato ponašanje opravdava svojim godinama, poželim da više nikada ne ustanem nekome u autobusu ili prva ja pozdravim. To nije ispravno i ne treba biti tako ali bih volela da bar svi malo bolje pogledamo u svoju savest. Savest nema godine ni pol ali podseća da je neko gledao i nije ustao trudnici, da je neko gledao i nije pomogao ovom dečaku. Jedan od smešnijih, mada više tragikomičnih događaja mi se desio dok sam bila srednjoškolka i čekala jutranji autobus. Taj autobus je dolazio u 7 časova ujutru i ja sam morala ući u njega kako bih stigla na prvi čas. Dok su se vrata punog autobusa otvarala, starija gospođa koja je do tada sedela na klupi je u stilu Supermena odskočila sa te klupe, uspela da mene gurne sa vrata i da uđe u autobus. Dok je autobus odlazio a ja već videla neopravdani u dnevniku, razmišljala sam koliko današnji penzioneri imaju neodložnih obaveza na koje moraju da stignu u 7 sati ujutru.

U nekom mom svetu, sebe sam postavila tako da se kod mene poštovanje zalužuje, ako poštuješ ti mene, poštujem i ja tebe. U mom svetu poštovanje i savest nemaju godine i ne razlikuju pol. U mom svetu ja sam uvek na strani onih koji su slabiji koliko god oni godina imali. U tom nekom mom svetu roditelji trebaju biti odgovorni roditelji a ne samo imena u rodnom listu a ulazak trudnice u autobus znak da svi ustanu.

Autor: Jelena Plaić Kockar, diplomirani pedagog