Pre par godina, jedna žena mi je rekla: „Postoje ljudi koji su lepi, a postoje i oni koji su zračno lepi. E, ti si zračno lepa, tebi se duša smeje.“ To je za mene najlepši kompliment ikada, pogotovo što je došao iz usta tako divne žene, koja je ništa manje „zračna“. Oduševilo me to poređenje, jer to nije puko gledanje u nečiju spoljašnjost, to je gledanje u dušu. Tačnije, gledanje dušom u drugu dušu. To mogu samo oni koji su iskreni, koji jasno vide najpre svoju lepotu, te je lako prepoznaju i u drugima.
Lako nam je naneti sve te silne „šljokice“ i odati utisak uglađene, doterane lutkice. A koliko smo lepi ispod svih tih slojeva savršenosti? Ne smeta meni bilo kakva vrsta ulepšavanja, volimo svi lepo da izgledamo. Samo, znam koliko sam puta nanela šminku, da bih prekrila tugu, iscrpljenost i nemoć. Mislite kao ma ne vidi se, bar sam lepa i teraj dalje. Možda se i ne vidi, ali se oseća svakako. Koga mi uopšte pokušavamo da zavaramo? Drugi su tu najmanje bitni. Mi ne možemo da podnesemo sopstveni odraz i taj pogled u sebe koji ti kaže da nisi zadovoljan. I svaki pokušaj da se popraviš spolja, često te još više udaljava od sebe. Zašto odbacuješ ono najvrednije što imaš? Lepota spolja prirodno dolazi kada zasija ona unutrašnja lepota. Tako barem ja vidim, jer mi nikad nije bio bitan nečiji fizički izgled. Iako volim da pohvalim i udelim kompliment, naročito ženama.
Žao mi je što nas nisu naučili da iste prihvatimo, uz jednostavno „Hvala“, već odmah krenemo da se opravdavamo i umanjujemo svoju vrednost. A lepi smo, dovoljno, baš ovakvi kakvi jesmo. I vredni smo isto, kako oni sa savršenim telom, licem, kosom, tako i oni sa manje savršenim. A po čijim merilima se procenjuju ta savršenstva? Po trendovima koji su aktuelni? Sad počupaj obrve, sad ih pusti skroz. Sad skidaj višak, sad ga ugradi ili ubrizgaj tamo gde ga nemaš. A žena u nama vrišti da je pustimo na miru. Vrišti da čujemo njenu iskonsku prirodu. Da izrazimo njenu kreativnost i prigrlimo njenu slabost i krhkost. Da vidimo njenu stvarnu lepotu, da je ne dorađujemo, već da je oslobodimo. Da joj skinemo omču moranja i takotrebanja. Da nam pokaže kakve sposobnosti ima, kakve supermoći i znanja nam nudi. Ja sam se ovoj mojoj boginji izvinila što nisam umela da je vidim i čujem. Što sam želela da je popravim, da napravim od nje ono što nije, da je usmerim, umesto da pustim da me vodi. Sada to učim, sada joj verujem, sada je volim. Mislim da samo tako zaista i možeš da voliš sebe. Što bi rekli „Dovoljan je osmeh, ne treba ti kez“. Pa hajde da prestanemo da se konstantno kreveljimo.
Autor: Ana Milovanović
