Sve je više majki koje su počele da bloguju, vreme sa detetom se svelo na snimanja za „live“ i konstantno snimanje deteta.
Dete više nema prostor za sebe, a naše gledanje u ekrane i nezainteresovanost prenosimo deci.
Mamino vreme!
Ja sam uprkos tome što radim dosta stvari odlučila da budem samo mama. Da nikome ne pričam o tome šta moje dete voli već da se trudim da to i zapamtim. Ja želim da pijem kafu dok mi se tacnica drmusa jer se on sakrio ispod stola igrajući žmurke. Želim da mi on bude najveće smetalo. Da u našem dvorištu gledam kako se igra, srećna jer sam mu pružila dovoljno da bude to što jeste.
Neću vreme za sebe koje će drugi da troše sa mojim detetom. Ne želim da širi ruke drugima kada uđem na vrata tražeći zagrljaj i da ostavljam papiriće o njegovim navikama na frižider kao podsetnik šta voli dok polako to isto ja zaboravljam. Kao i svaka mama, želim biti samo to.
Želim da noću završim sve i da od jutra do mraka sve što imamo bude smeh i igra. Da, ja trčim za njim i kada je u ulici sa drugarima, ali ga nisam nijednom čula da psuje ili odbacuje drugu decu… Zaboravili smo šta znači biti roditelj, šteta. Deca nam rastu… Velikom brzinom. Nismo svesni da ćemo postati samo prijatelji svojim mališanima. A sve što im treba jeste da budemo njihovi roditelji. Da, ja pričam sa njim previše i možda dobije šta želi ali zato zna to isto da podeli.. Ja želim roditeljstvo bez filtera, bez intervjua, bez biznisa i svega što deca ne razumeju. Moje dete je menadžer mog vremena i želim da uvek zna gde sam ako nisam tu… Želim da zna da sam tu i kada nisam.
Ispijanje kafe će ionako biti izazov kada njega ne bude bilo okolo… Ali on će verovatno tada voditi veoma ozbiljne razgovore kao zreo čovek sa nekim na kafi. Zato, puštam sve.
Meni ne treba vreme za mene… Meni treba naše vreme…. Ja samo želim da budem mama, jedan roditelj poput naših baka i mama. Koje su u doba ljubavi i bez interneta izgleda uradile jednu najtežu stvar… Bile samo mame.
Autor: Jovana Disić
