Većina naučnika prošlog doba je tvrdilo da je najveći napredak u razvoju čovečanstva bio upravo taj što su ljudi stekli dovoljnu količinu inteligencije i svesnosti i njome razvili moć govora i komunikacije. To takođe tvrdi i većina naučnika današnjice, što zapravo i nije neistina, jer ljudi poseduju moć govora već štotinama i hiljadama godina. I ta mogućnost govora bez sumnje čini svakog čoveka produktivnim i zadovoljnijim u svakom pogledu i segmentu života.

Međutim, kao i sve i ova korisna mogućnost ima svoje dualnosti. A većinu tih dualnosti su ljudi učinili da budu mane govora.

Ljudi naviknuti da mogu da govore i da im to ne može niko oduzeti oni sve manje vode računa šta izgovaraju sebi i drugima. Sve manje vode računa kojim tonom se obraćaju sebi i drugima. Verovatno je zbog poganog jezika nastala narodna poslovica “ćutanje je zlato”. Međutim, nije ćutanje zlato, niti je vredno zlata. Ćutanje je zatvor, a reč sloboda vredi najskupljeg zlata kada zna pravilno da se upotrebi. Kada je puna mira i dobrih namera.

Postoje reči koje bih volela da nikada nisam izgovorila sebi i drugima, to su reči u kojima sam pokušavala da sebe ili nekog meni bliskog odvratim od nečega što istinski želi, a za šta sam smatrala da bi bilo ugrožavajuće po mene (ako sam ja u pitanju) ili po tog nekog.

Reči kojima sam sebi izražavala neke svoje strahove, reči kojima sam umanjivala vrednost svog postojanja i važnost svog života.

Reči koje su bila pune nerazumevanja prema sebi, životu, drugim ljudima i prema svetu.

Reči koje sam izgovarala čisto radi reda po automatizmu, bez emocije. Reči koje nisam tada razumela.

Reči se lagano i bez napora mogu izgovoriti, ali vas mogu u najblažem smislu iznervirati, mogu vas i emocionalno ozlediti, a mogu vas i emotivno osakatiti. Zato vodite računa šta, kome, i kako govorite.

Autor: Milica Đorđević

Listam instagram i naletim na sledeće: „Ostavite sebe na miru. Prestanite da brinete o brigama.“ Auu, pravo u facu namrgođenoj i zabrinutoj gospođici. Dobro je da imam ovakve podsetnike, šta ću kad mi je najveći izazov da se pustim. Da pustim sebe na miru, kada sam u nemiru. Da pustim kontrolu, da pustim „znanje unapred“ i da zavolim neizvesnost. Taman kad bih da predam te konce iz ruku, posumnjam da će ih neko držati bolje od mene. Iako znam da itekako hoće, jednostavno mi je previše puta delovalo da ih niko ne drži. Iznova se učim poverenju i iznova je na testu moje strpljenje. Okidači moje potrebe za sigurnošću. Ne znam koliko bi bilo ishitrenih reakcija, da me nešto iznova ne usporava. Umiruje me i vraća sebi. Pokazuje pravac i širi mi vidokrug.

Predugo sam i bila konj sa onim kićankama sa strane, koji samo zna za pravo. I zaista jesam, mehanički sam prolazila kroz život. Dok se nisam naučila da primećujem. Da se otvorim i da uključim sva čula. Ne možeš se prepustiti kada si konstantno „u glavi“. Ne ide lepota na brigu, ne ide lakoća na moram i ne ide vera na strah. Ali se može bez ovih drugih, lepo je živeti u lakoći, verujući u dobro. Kada shvatite da ste za to sami odgovorni, a da nisu drugi ljudi, niti okolnosti. Svi se sa nečim nosimo i nikome nije baš sve po ukusu. A skloni smo da mislimo da samo nama nije i da su sva ta nasmejana lica, koja vidimo okolo, zaista simboli sreće. Kamo sreće da jesu. Neka i jesu, dok su neka tek pokušaj da se uklopiš u današnji „savršeni“ svet.

Te tako, kada pomislite da vam je teško, znajte da niste sami i da ne mora da traje to stanje. Kao što ni do sada nije, pa garant vam nije prvi put da ste bezvoljni. Prolazno je i zameniće ga vedrina. Samo pustite sebe, krivnja vam nije na usluzi. Ne može ništa da popravi, ali možete vi da popravite. Uradio si nešto, rekao, pogrešio si i šta sad? Nema jadan ja i nema prebacivanja odgovornosti. To neće promeniti ništa, to će vam još više produbiti rupu. Umesto toga, pitaj se: Šta sad, kako ovo mogu da popravim, da li mogu? I onda uradiš nešto ako možeš. Ne možeš ništa? Ni ne moraš. Svakako je moralo tako da se odigra. Ja potpuno ne verujem u slučajnosti.

Autor: Ana Milovanović